Izvor: Vostok.rs, 23.Jul.2011, 19:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bukurešt i Riga protiv Nirnberga. Savremena apologija fašizma
23.07.2011. -
Sedamdeseta godišnjica od početka Velikog otadžbinskog rata Sovjetskog Saveza, koja je obeležena u junu ove godine, izazvala je snage evroatlanske orijentacije da istupe kontriranjem ne samo neprihvatanju od strane savremenog civilizovanog društva svih oblika nacizma i ksenofobije, već i pravnim normama koje je doneo Međunarodni vojni tribunal u Nirnbergu. Tako je predsednik Rumunije Trajan Besesku izjavio da u potpunosti deli naređenje maršala Antoneskua, izdato >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << 22.06.1941. godine, o verolomnom prelasku rumunsko-sovjetske granice na reci Prut: „Da sam ja bio u tom istorijskom trenutku – ja bih izdao potpuno isto naređenje, zato što smo imali saveznika, a trebalo je da povratimo našu teritoriju".
T.Besesku iz razumljivih razloga smatra da je bolje da ne podseća da je „saveznik" kraljevske Rumunije bila nacistička Nemačka, a režim Antoneskua je hteo da „vrati" ono, što nije oduvek bilo njegovo, već tek od decembra 1917. godine, kada je Bukurešt aneksirao teritoriju Besarabije, a koju je SSSR vratio sebi 28.06.1940. godine. Trajan Besesku ne želi da zna ni da je profašistički diktator (konduketor) Jon Antonesku poveo svoje sunarodnike u pljačkaški pohod, da je tesno sarađivao sa vođama Trećeg rajha, koji su osuđeni u Nirnbergu, i da je u junu 1946. godine i njegov maršal osuđen kao ratni zločinac od strane nirnberškog tribunala i zatim streljan.
Među zemljama – satelitima nacističke Nemačke Rumunija je u sveukupne oružane snage fašističkog bloka uvela najviše žive sile – preko 340.000 vojnika i oficira. U materijalima Nirnberškog procesa ostala je fiksirana izjava Antoneskua, iz razgovora sa jednim nemačkim generalom, o tome da je njegova zemlja poslala mnogo veći broj divizija nego što je to zahtevala nemačka komanda.
Treba reći da je Sovjetski Savez čak i pošto je upad napravljen pružio mogućnost rumunskim rukovodiocima da shvate šta se dešava i da razborito napuste agresorski lager. U direktivi br. 2 Narodnog komesarijata za odbranu SSSR-a, koji je izdat vojsci zapadnih pograničnih vojnih okruga i snagama Vojno-pomorske flote u 7 sati i 15 minuta 22. juna 1941. godine i koji je sadržao naređenje da se „svom snagom i sredstvima obruše na neprijateljske snage, te da one budu uništene u oblastima gde je sovjetska granica povređena" postojala je i posebna tačka: „Teritoriju Finske i Rumunije ne napadati sve dok se ne izdaju posebne naredbe". A 24. juna je na prijem kod V.M.Molotova pozvan rumunski poslanik G.Gafenku. Tom prilikom je Narodni komesar za inostrane poslove izjavio da Rumunija „nije imala nikakav razlog da se pridruži agresiji nemačkih bandita protiv SSSR-a" i upozorio je da će rumunska vlada morati da snosi odgovornost za posledice učinjene agresije.
Međutim, poneti prvim uspesima nemačkog oružja na istočnom frontu, rumunskim vlastima su se upozorenja Moskve, očigledno, učinila prazna. Tek će 1944. godine kralj Mihaj, posle vojnog prevrata, ukloniti Antoneskua sa vlasti i dojučerašnjem savezniku – Berlinu – objaviti rat, a tada je, u junu 1941. telegramom zahvaljivao konduketoru koji je bio na frontu za „radost na dane davne slave".
Sumnjivu „davnu" slavu diktator je okitio novom brukom. U rang zvanične politike uvedeni su teror i masovno uništenje sovjetskih građana: „Pri i najmanjem otporu od strane stanovništva – streljati na licu mesta. Prezimena ubijenih objaviti" Stanovništvo Besarabije proveriti; sumnjive i one koji su javno protiv nas treba uništiti" Ni jedan jevrej ne treba da ostane ni u selima, ni i gradovima, njih treba internirati u logore"" – takva naređenja je Antonesku dao okupacionoj administraciji. Prema različitim proračunima na teritorijama Moldavije, Pridnjestrovlja i Ukrajine koje su bile okupirane od strane rumunske vojske, u periodu od 1941. do 1944. godine, bilo je ubijeno između 380.000 i 600.000 samo jevreja. Masovne žrtve su postojale i među mirnim ruskim i moldavskim stanovništvom, među Romima, kao i među predstavnicima ostalih nacionalnosti.
Pokušaji da se ratni zločinac iz Rumunije opravda postojali su i ranije. Tako je početkom 2007. godine, na zahtev unuka Antoneskua, apelacioni sud Bukurešta rehabilitovao fašističkog diktatora, njegovog sina Georgea Aleksijanua – gubernatora Transnistrije (oblasti koju je, uz saglasnost Hitlera, rumunska vlast formirala na okupiranoj teritoriji koja se prostirala između Dnjestra i Južnog Buga) i još 22 ministra marionetske vlade. Međutim, Viši kasacioni sud Rumunije, koji je 2008. godine razmatrao isto pitanje, doneo je rešenje prema kome su Jon Antonesku i članovi vlade na čijem je čelu on bio za vreme Drugog svetskog rata „svesno vršili ratne zločine protiv naroda SSSR-a" i zato ne podležu rehabilitaciji.
Da se vratimo sramnom intervjuu u kome je T.Besesku prihvatio da je on idejni naslednik fašističkog diktatora. Zar predsednik Rumunije zaista ne zna za odluku najvišeg sudskog organa svoje zemlje koja se odnosi na Jona Antoneskua? A ako zna - zašto onda smatra da je politički korisno da se solidarizuje sa vojnim prestupnikom, te koristi razgovor o značaju saveza Rumunije sa nacističkom Nemačkom i poziva na revanš? Zašto se smatra za dozvoljeno pozivanje na reviziju rezultata Drugog svetskog rata, kada su oni fiksirani kroz međunarodno pravo (da pomenemo ovde samo mirovni ugovor koji su 10.02.1947. godine u Parizu zaključili sa Rumunijom: SSSR, Velika Britanija, SAD i niz drugih zemalja antihitlerovske koalicije, i u kome je jasno navedeno da je Rumunija bila saveznik hitlerovske Nemačke, država-agresor, te da treba da snosi svoj deo odgovornosti zbog vođenja rata protiv Ujedinjenih Nacija).
Na nemuštu izjavu zvaničnog predstavnika MIP-a Rusije Trajan Besesku je samo odmahnuo, pošto je izrazio čuđenje što „neki tamo postaju tako osetljivi čim se pomene istorija". On, vidite, ne shvata zašto je Rusija tako osetljiva na ocene, date danas nepostojećoj državi: pa – Sovjetski Savez, to vam je samo – prošlost.
Za razliku od predsednika Rumunije Rusija odlično shvata tesnu vezu između prošlosti i sadašnjosti. Prema rečima zvaničnog predstavnika ruskog MIP-a Aleksandra Lukaševiča „očigledno je da ovakva sramotna bravada, kojom se pravda fašistička agresija i skrnavi uspomena na milione žrtava nacizma, nije dozvoljena i da ona mora da bude adekvatno ocenjena od strane civilizovane Evrope".
Svog predsednika je protresla i rumunska štampa. Danas je nemoguće predstaviti sebi odgovornog evropskog lidera koji mirno govori da bi on, da je živeo u vreme Hitlera, krenuo zajedno sa njim – pišu novine Adevarul.Posle završetka Drugog svetskog rata struktura Evrope, čiji je deo danas i Rumunija, zamišljena je tako da se izbegne još jedno suprotstavljanje naroda. Politički lideri, kako ne bi nikoga uznemirili, izjave o istoriji daju sa velikom pažnjom. Hiljadu i više godina evropskih ratova je više nego dovoljno. Kada danas kažeš da bi pošao zajedno sa Hitlerom moraš da budeš svestan kako će to da odjekne u svesti ljudi Jerusalima, Moskve i drugih glavnih gradova.
Međutim, ispostavlja se da upravo odsustvo čvrste reakcije te iste „civilizovane Evrope" svakom revanšisti sa predsedničkim ovlašćenjima dozvoljava da se ponaša provocirajuće.
I ne samo njemu. Pozivi na radnje, zbog kojih se četrdesetih godina dvadesetog veka dospevalo na optuženičku klupu, ponekad i na vešala, sve češće se danas čuju baš iz zemalja koje je „regrutovao" Evrosavez " A ponegde se pozivi argumentuju i postupcima. Tako je 1. jula u glavnom gradu jedne države-članice EU – u Rigi, održana nova po redu fašistička parada. Njeni učesnici, obučeni u fašističke uniforme sa svastikom, nosili su plakate sa rasističkom sadržinom. Bez obzira na mnogobrojne proteste zajednice Latvijske vlasti nisu reagovale: u proleće ove godine zvanična Riga je po ko zna koji put progovorila o nevinosti latvijskih legionara SS. Pošto je razmestio na svoj sajt dokumenta Nirnberškog suda, MIP Latvije je pokušao da na svaki način izvuče Latvijski legion SS iz formulacije Suda da SS predstavljaju „zločinačke grupe". Ispostavlja se da legionari Latvije nisu učestvovali u hitlerovskim kaznenim akcijama – oni su samo štitili svoju zemlju „od ponovnog uspostavljanja staljinskog režima".
Da li to možda Moskva treba sve to da shvati tako, da nada da će „autoritetne međunarodne organizacije na pravi način pravno i kvalifikovano oceniti sledeći pokušaj slavljenja mizantropske fašističke ideologije", koja je izgovorena od strane Ministarstva inostranih poslova Rusije, neće imati na šta da se osloni? Očigledno, baš tako.
Te iste „autoritetne međunarodne organizacije" kakva je PASE, danas su zabrinute zbog nečeg drugog – zbog težnje da se u svest evropejaca smesti predstava o „istovetnosti" staljinizma i hitlerizma, da se doktrina „podjednake odgovornosti" Sovjetskog Saveza i nacističke Nemačke za širenje rata u Evropi utuvi ljudima u glavu. Revanšisti i neonacisti iz „demokratije mlade Evrope" predstavljaju odlično oruđe za širenje takve himere.
Jurij Rubcov,
Izvor: Fond Strategičeskoй Kulьturы, fondsk.ru
.jpg)
