Izvor: Politika, 07.Jan.2015, 13:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Božić kojeg nema
Ovih dana, dok usamljen koračam stazama detinjstva i svog rodnog sela, čujem samo prošlost
Beli sneg, beli hleb i beli šećer. U oskudnosti i skromnosti mog detinjstva, u sećanju na Božić kojem sam se najviše radovao – pamtim ta tri belila. Još čujem škripu snega ispod opanaka koji poput kristalnog carstva prekrije sokake i puteljke mog rodnog sela, avlije, stogove sena, krovove na kojima se puše dimnjaci, obronke Gledićkih planina i beskraj moravske doline. Na koju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << puca vidik sa komke naše dolme kućerka. U kojoj su samo dve sobe. Jedna gostinska u kojoj slavimo slavu, sečemo kolač i unosimo badnjak – s podom od cigle i velikim slavskim astalom. S minderlukom koji je u miraz donela moja majka, na kojem su se čuvali uveli cvetovi lipe, osušena kamilica i majčina dušica. Metalni krevet na kojem su spavali moja majka i otac, nalik na bolnički sa madracima i belim stranicama s naslikanim labudovima – bio je pribijen uz perdu prozora na kojem su stajali čepari sa pelcerom muškatle.
Da tu nekako, ako preteknu, sačekaju proleće. Na centralnom duvaru sobe koji gleda na istok je ikona kućnog sveca Stefana Dečanskog, Mrate i Mine, a pored nje jedna jedina uramljena fotografija sa venčanja mojih roditelja. Na kojoj se po zgrčenom licu mog oca vidi da su mu za tu priliku na nogama dva broja manje pozajmljene cipele marke „salamander”. U kojima su se inače oženili svi momci u zaseoku Šumarička mala, koji su pretekli i vratili se živi sa klanice Sremskog fronta, na koju su bili odvedeni svi golobradi mladići iz sela do godišta mog oca. O tome – ko je otuda doneo te cipele nikada se nije mogla čuti niti jedna reč.
Ipak, najveća porodična dragocenost koju smo imali u kući, ako ne računam violinu mog dede Mirka, bilo je ogledalo u plehanom ramu okačeno na ekser iznad plave linije moleraja odmah ispod plafona. Ta skupa stvar koja se tako čuvala da se deca bez razloga ne bi ogledala i nehotice ga razbila kupljena je na vašaru Sveta Jela u Trsteniku – da služi samo kad je neophodno, da se čeljad ogledne, kad se ide na svadbu, veridbu ili proševinu, ili kada neko umre pa mu treba otići na pokoj duše.
U toj sobi smo slavili Božić, molili se Bogu, pijukali po slami, pevali Očenaš, večerali i ručali, i prvog dana Božića primali položajnika, pa rođake i komšije koji su dolazili i odlazili. I danas čujem kako odzvanja samouki zvuk violine koju je od oficirskog bakšiša, kao posilni redov i fijakerista kupio moj deda dok je 1929. služio za kralja i otadžbinu u beogradskom Topčideru. I njegovu prvu i omiljenu pesmu „Zračak viri”. A pre toga, kao muškom detetu i nasledniku kućevnih tapija i krsne slave – pripadalo mi je da sa njim i ocem vrtim i lomim kolač, i da ga jedem do mile volje. Da u redosledu molitve – komade belog hleba natopljenog crnim vinom stavljam u sito sa izvezenim kanavcem, koje je moleći se Bogu za zdravlje i berićet visoko iznad glave podizala moja majka. Da nam toliko rodi i da toliko bude visoka pšenica belica. Prezasit proje koju sam jeo uvek i gotovo svaki dan – radovao sam se krsnoj slavi, vaskršnjim i božićnim danima, kada je belog somuna, kolača i raznog peciva bilo u izobilju.
Druga soba naše kuće u kojoj je i kuhinja, u kojoj ja spavam jer je uvek toplo, bila je sa zemljanim podom. Tu me je majka kupala svake subote u plehanom koritu, a posebno i sa ritualom koji nisam razumevao uoči Božića. U toj sobi se oseća miris vlažnih drva i tek pomuzenog skuvanog mleka koje se iz šerpe izlilo na vrelu plotnu. I uvek, od Božića do Svetog Save, kada su snegovi pa ništa ne može da se radi, čuje se šljepkanje karata po mušemi. To moj otac na četvrtastom astalu na sredini sobe, uz obaveznu vruću rakiju, igra tablića učetvoro sa seljacima iz komšiluka.
Uoči Božića, a nekad i pre, raskivamo bagremovu tarabu sa ograde, glačamo je do iznemoglosti parčetom debelog stakla od razbijene flaše za surutku, dok dlan ne klizi po njoj kao po ledu. Vrhove tarabe nagorevamo u žaru u kojem se peče prasac – božićnjar, kačimo kanape sa teškim kamenjem na vrhove, ne bi li se povili i dovoljno ličili na skije. Na kojima će poneko prvog dana Božića ići u položajnike i svi, narednih dok traje zima, leteti kao bez glave niz brdo Petlovac iznad sela.
Ja sam u položajnike uvek išao na skijama. A vraćao se peške, jer je rođačka kuća deda Sibina Bajića u koju sam na Božić godinama prvi ulazio da bogoradam i džaram vatru, da se molim Bogu za zdravu čeljad i stoku, za pune ambare i obore u dolini, a moja na brdu. Zato mi je kad odlazim lepo – samo sletim niz brdo, gladan i željan poklona koje ću dobiti. Pripremljen na pažnju, titranje, nutkanje, zagrtanje u crvenu čergu, prinošenje jela i raznih đakonija kojim se prvi poslužuje položajnik. Onaj koji donosi sreću i božji blagoslov u kuću. A vraćam se sit, najeden i prejeden. Sa skijama na leđima i ispletenim šarenim džakom od vune koji sam dobio – prepunim poklona, oraha, suvih šljiva, meda i slatkog od dunja, sa šalom od angore i vunenim čarapama u koje je zavučena crvena para i sa obaveznom kutijom šećera u kocke, kojoj sam se uvek najviše radovao.
I dok majka brine gde sam, što me nema tako dugo – ja se najmanje triput na putu do kuće odmaram. Jednom u šljiviku, jednom u topoljaru, jednom u starom majdanu. Zavučem se negde zadihan i mokar, sednem na tuluzinu otvorim kutiju sa šećerom i jedem. Prvo jedem, pa brojim, koliko mi je ostalo. Kao da je bilo juče – a ne pre pola veka. Ovih dana, dok usamljen uoči Božića koračam stazama detinjstva i svog rodnog sela knedla mi je u grlu, i čujem samo prošlost. Nigde prangije, nigde smeha i dečije graje, nigde saonica i skija. Nigde ni taraba – sve su popadale. Kao aveti u ledenom belilu zvrje prazne kuće i napušteni domovi. Bez čeljadi i bez duše.
Glumac, scenarista i reditelj
Radoš Bajić
objavljeno: 07.01.2015.
