Izvor: Politika, 11.Feb.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Bosansko proleće” i Džejmi Oliver
Izgleda da brend „arapsko proleće”, baš kao ni brend „Džejmi Oliver” u Bosni ne može da prođe
Nemiri u Bosni i Hercegovini! Socijalni bunt! Tuzla, Sarajevo, Zenica, Mostar – gore! Tako je, otprilike, glasila vest koju sam pre neko veče čuo na radiju, u jednoj kafani. Prilično upućen u tamošnje prilike, nisam poverovao da je do epohalnih promena uzrokovanih socijalnim buntom u toj nemogućoj državi moguće da dođe. Ne zato što uslovi za takav bunt ne postoje. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Naprotiv, ekonomsko stanje u bošnjačkom delu bošnjačko-hrvatskog entiteta je očajno.
Što ne znači da je u hrvatskom delu ili u Republici Srpskoj sjajno. Daleko od toga. Ali, u bošnjačkom delu jeste znatno gore.
Za ozbiljan, organizovan protest, međutim, potrebna je ozbiljna organizacija. A iza ozbiljne organizacije mora neko ozbiljan da stoji. A u Bosni ne postoji niko ko bi tako nešto mogao, a smeo da organizuje bez konsultacije sa „stranim faktorom”. Čitaj – kolonizatorom. A protesti protiv kolonijalnog stanja koji se izvode u koordinaciji sa kolonizatorom, ma koliko ozbiljno delovali, ozbiljni ne mogu da budu. Ali, da budu krvavi – mogu.
Stigavši kući, ipak, otvorio sam internet.
Očekivano – ni na jednom dostupnom snimku nisam uspeo da izbrojim više od stotinak demonstranata. Istina, nisam uspeo da pronađem ni jedan snimak iz Tuzle, gde su protesti, kažu, bili najžešći i gde je prvi čovek vlasti, kako ispada – ako i to nije montirano – bio prinuđen da podnese ostavku.
Gotovo svi snimci i prilozi dostupni na internetu, vlasništvo su jedne strane televizije, koja se dokazala kao vrlo agilna u praćenju „arapskog proleća”. Simptomatično. Na jednom od snimaka, reporterka sa terena izveštava kolegu u studiju. Iza nje se vidi oblak dima. Neka zgrada uprave je zapaljena. Reporterka – kako će se ispostaviti neiskusna i nepromišljena – iskreno saopštava da je neobično što na stotinak metara od tog mesta ljudi mirno ispijaju kafe. Stariji i iskusniji kolega u studiju shvata da se informacija ne uklapa u zadati koncept. Reaguje, što bi se na novogovoru reklo – „promptno”. „Ali, to je karakteristično za ovakve prosvjede”, gotovo uzvikuje on. „Bio sam u Egiptu, gdje su se dešavale strašne stvari, a ljudi su isto pili kafu.”
Profesionalna deformacija novinara žednog krvi? Ili spinovanje? Čovek deluje prilično dobroćudno – rekao bih da je u pitanju ovo drugo.
To što ljudi sede kao da se ništa ne događa, dokaz je, ispada, da je stvar jako opasna. Direktna asocijacija na Egipat potencira paralelu „arapsko” – „bosansko proleće”. Pa makar ovo drugo bilo u februaru. Neće biti. Barem ne u ovoj epizodi.
I „arapsko proleće” su, dobrim delom, organizovali kolonizatori,ali su im, tu i tamo, događaji izmakli kontroli.
Ni u Bosni se, očigledno, stvar nije odigrala po planu kolonizatora. Ne zato što je nasilje bilo prekomerno. Na manje nasilja se, garantovano, nije ni računalo. Nego zato što je broj demonstranata bio neočekivano mali.
I konačno – a to je kolonizatorima, dobar vam stojim, bio glavni, ako ne baš i jedini motiv – nemiri se nisu preneli na Republiku Srpsku.
Početkom dvehiljaditih, dok sam se bavio izdavaštvom, štampao sam srpski prevod kuvara DžejmijaOlivera, za kojim je u to vreme i u „velikom svetu” i na „zapadnom Balkanu” vladala istinska pomama. Kao lud se prodavao u Srbiji i Crnoj Gori, hrvatski izdavači su bili oduševljeni kako im ide.
Samo u Bosni i Hercegovini, gde smo se Hrvati i mi sudarili sa gotovo istovetnim izdanjima – ni oni ni mi nismo prodali gotovo ništa. I u bošnjačkohrvatskom delu i u Republici Srpskoj – ćorak.
Racionalnog objašnjenja za ovakvu, atipičnu nezainteresovanost nije bilo. Iako prema engleskom majstoru lakog kuvanja gajim topla osećanja, pošto mi je obezbedio više nego udobnu egzistenciju, i mada me je ova bosanska indolencija direktno udarala po džepu – nisam mogao da se ne osetim ponosnim na svoje zemljake, nespremne da kupuju šarene laže. Izgleda da brend „arapsko proleće”, baš kao ni brend „Džejmi Oliver” u Bosni ne može da prođe.
Uz tragične žrtve ovih nemira, bar kako se čini sada, najgora tekovina neuspelih protesta biće činjenica da je zapaljen arhiv u kom su bili pohranjeni dragoceni dokumenti o Mladoj Bosni. Gavrilo Princip se, tako, pretvara u tradicionalnu žrtvu sarajevskih turbulencija. Godine 1941. su mu, kao ratni plen, Hitleru u Berlin, odneli spomen-ploču, 1992. su mu izbrisali stope, a 2014, evo, svesno ili nesvesno, pokušavaju da unište sećanje na njega. Ako neki budući sarajevski demonstranti – umesto da Principu zatiru trag, njegovu sliku stave na transparente – tek to će pružiti osnov za verovanje kako u pitanju nisu kolonizatorske šarene laže. I nadu da se nešto, suštinski i zaista – jeste promenilo.
Vladimir Kecmanović
objavljeno: 11.02.2014.
