Izvor: Politika, 30.Apr.2011, 00:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Boris i Mile
Da li Srbi na dve obale Drine moraju uvek da imaju identične interese i kako se njihovi lideri ponašaju kada to nije slučaj.
Bosna i Hercegovina je u problemu. Dva od tri konstitutivna naroda su pred izuzetno važnim, neki kažu opasnim odlukama koje duboko zadiru u suštinski suverenitet države.
U Mostaru je održan Hrvatski narodni sabor koji je anticipirao zakonodavne i izvršne organe entiteta hrvatskog naroda.
Građani Republike Srpske će na junskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << referendumu reći da li podržavaju „zakone nametnute od visokog predstavnika”, posebno o Sudu i Tužilaštvu BiH.
Referendum je namah postao politički hit koji njegovog idejnog tvorca, predsednika RS Milorada Dodika, gura u političku izolaciju i postavlja na metu kritika Zapada, dok susede testira oko spremnosti na regionalnu saradnju.
Tako su aktuelizovana pitanja da li Srbi na dve obale Drine moraju uvek da imaju identične interese i kako se njihovi lideri ponašaju kada to nije slučaj.
Ne moraju, prvi je odgovor, što potvrđuje i pitanje referenduma koji je, barem tako izgleda, zahladio odnose Beograda i Banjaluke.
Be-Ha Srbi sami odlučuju kome će poveriti da ih vodi i da rešava probleme Republike Srpske i Republike BiH. Srbi ovde biraju svoje lidere od kojih očekuju da pre svega vode računa o interesima Republike Srbije.
Dodik se, ima tome neko vreme, opredelio za politiku zaoštravanja u BiH. I pre propalog pokušaja dogovora u Butmiru 2009, govorio je da Ured visokog predstavnika treba proterati, da ga butmirski pregovori „ni na šta ne obavezuju” i da neće pristati na „prenos vlasti sa Republike Srpske na Bosnu i Hercegovinu”.
Takav stav doneo mu je izbornu pobedu. Stav oko referenduma može mu doneti i sankcije međunarodne zajednice. Videćemo. Sve su to Dodikove autohtone odluke. Sa štitom ili na njemu.
Problem je što Dodik kao da u svakoj situaciji očekuje slepu podršku Beograda. Ako je ne dobije, malo-malo pa se ljutne. Kao kada je Skupština Srbije – zarad Srbije i Srba – izglasala rezoluciju o Srebrenici.
Mrštio se i aprila 2010. kada su Boris Tadić, Abdulah Gul i Haris Silajdžić potpisali Istanbulsku deklaraciju koja naglašava zajedničku viziju pristupa regionalnim pitanjima i ogleda se u bezbednosti za sve, političkom dijalogu, ekonomskoj međuzavisnosti i očuvanju multietničke, multikulturalne i multiverske društvene strukture u regionu.
U Dodikovoj vizuri to je predstavljalo gotovo „izdaju” Republike Srpske, podršku omrznutom federalnom Sarajevu i legitimisanje „neootomanskog” prodora na Balkan.
Dodik sada kaže da „nije pratio” (!!!) nastavak Istanbula – trojni susret lidera Srbije, BiH i Turske u Karađorđevu. Ali je odmah potom došao u Beograd da bi ovde govorio o „podozrenju” koje oseća prema tom skupu.
Beograd, međutim, hoće pomirenje u regionu, hoće dobre odnose sa Ankarom, pozdravlja njene posredničke usluge dobre volje, priželjkuje turske investicije.
Sasvim legitimno. Kao što je legitiman i Dodikov izbor ciljeva. Uključujući i referendum. Jedino nije legitimno očekivati da se drugi s vama uvek slože.
Suočen sa sumnjama Zapada da iza projekta referendum stoje Srbija i Rusija, Tadić je u Karađorđevu rekao da je to unutrašnja stvar BiH ali da Beograd neće podržati referendum kojim bi se ugrozila dejtonska celovitost BiH.
Tadić je, što su mnogi od njega očekivali, mogao da bude kategoričniji. Pošto nije, Dodik je odmah preuzeo inicijativu. Složio se s tim da Srbija ne treba da se meša u proces odlučivanja u BiH, a onda je, poput Borisovog starijeg brata, preporučio i kada bi Srbija trebalo da se umeša: „u slučaju eskalacije problema u vezi sa visokim predstavnikom”.
Ispada da je Dodik taj koji lečnički konstatuje dijagnoze i ispisuje recepte očekujući da pacijent u Beogradu bespogovorno prima terapiju.
Nisam za konfrontaciju, da ne budem pogrešno shvaćen, ali jesam za uvažavanje realnosti i različitosti interesa koje ne sprečavaju saradnju. Naprotiv, ozdravljuju je.
Zato me ovdašnji lideri ponekad svojim ponašanjem podsećaju na snaše. Sve se nekako snebivaju da otvoreno poruče: da, Beograd je uz Republiku Srpsku, ali Beograd može da ima interese i prioritete koji su različiti.
Zašto Tadić odlučnije ne kaže, pod uslovom da to zaista misli, da
Srbija za Srbe u rasejanju čini sve što je u njenoj moći, ali da niko ne može da očekuje da zbog toga prelaze njegove čuvene „crvene crte”.
Zašto upravo u takvim prilikama ne poruči da će Srbija stvarati savezništva i prijateljstva kada proceni da je to u interesu ove zemlje. pa i da će, ako treba, ulaziti u konfrontacije da bi zaštitila sopstvene interese.
Ponavljam, nije obavezno, a ne bi bilo ni prirodno da Srbija i Republika Srpska uvek imaju identične ciljeve. Dodik nije strašljiv kada to treba pokazati.
Pamtim kada je početkom 2009. godine Beograd zvanično izrazio zabrinutost zbog brutalne izraelske represije nad Palestincima u Gazi. U isto vreme Banjaluka je slala telegram podrške Izraelu – čuvajući svoje poslovne interese.
Dodik može da predlaže da se na nivou države osudi turski genocid nad Jermenima 1915. ili da se, poput Francuske, donese zakon o zabrani nošenja nikaba – islamske pokrivke za žene. Ali, ako Dodik ima interes da zaoštrava odnose sa Turskom, to – kao i u slučaju Gaze – ne znači i da Srbija treba da ga sledi.
Beograd mora jasno da ponovi da Dodik može da vodi politiku kakvu hoće, ali da ne znači da će ga Tadić pratiti po cenu koju sutra može da plaća Srbija. Beograd ne sme sebi da dopusti da bude uvučen u igre koje mogu da štete evropskom putu Srbije i procesima pomirenja i normalizacije u regionu.
Predsednik Srbije zadužen je prvenstveno za interese Srbije. Ispada nekako da je predsednik Republike Srpske u tome uspešniji. Uspeo je da stvori atmosferu da su lideri iz Beograda gotovo izdajnici svekolikog srpstva ukoliko ga u svemu ne podrže.
Pred opasnošću da ispadnu Brankovići, političari iz Beograda onda lideru Srpske aminuju i ono što instinktivno osećaju da nije dobro za Srbiju.
Staro je pravilo, u fizici kao i u politici, da kretanje traje dok ga neko/nešto ne zaustavi. Dodik s tim nema problem. Ima ga Tadić.
Svojevremeno sam, na televiziji RS, Dodika i Silajdžića poredio s Ričardom Lavljeg srca i Saladinom. Jednog dana ratuju, sutradan razmenjuju poklone. Jedan drugom su bili potrebni. Hranili se iz iste ćase nacionalizma.
Vremena su se promenila. Raste pritisak da se nacionalizam istisne kako bi se Bosna smirila i organizovala. Silajdžića je zamenio Bakir Izetbegović. Umereniji po ocenama sveta pa i Beograda, „isti Haris” po Dodikovom uverenju.
Rekao sam jednom predsedniku RS da svojom nacionalnom retorikom od 155 mm. rizikuje da ostane poslednji Mohikanac. Onda sam, znajući gde je sve bio i čiji je sve miljenik bio, dodao da ipak najviše verujem u njegov poslovični pragmatizam.
Drugo je pitanje da li će duž puta neke nove Dodikove transformacije ostati stećci koji će podsećati na one koji su ga zdušno branili ne vodeći računa o sopstvenim interesima zaboravljajući da će se on snaći pre njih.
Boško Jakšić
objavljeno: 30.04.2011
.jpg)
