Izvor: Politika, 16.Feb.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolni rezovi i kamen mudrosti
Ako budemo i dalje ignorisali stvarnost može nam se dogoditi da umesto u „kamen mudrosti” udaramo u zidove do kojih će nužno dovesti bauljanje bez pravca i smisla
U filmu „Gazda Gruja i kamen mudrosti” postoji kamen koji ima takva svojstva da, ako udarate glavom o njega, postajete mudriji. Kamen su najpre isprobali Čeda i Bole i efekat je bio da su počeli da imaju moderne ideje o miru i ljudskim pravima. Usput su počeli da igraju šah i da baš ne slušaju svog gazdu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << On ih onda pita koliko su puta udarili glavom o kamen, o oni odgovaraju: „Triput. Nismo mogli više – boli!”. Dvojica Grujinih momaka ukapirali su da boli tek posle trećeg udaranja.
U Srbiji već najmanje petgodina, ekonomisti, novinari i političari koriste frazu „bolni rezovi” kao šifru za „nužne” i „neminovne” reforme, koje se moraju izvesti, koje nijedna vlada nema hrabrosti da izvede, koje se dugo čekaju itd. Iako je prošlo toliko godina, suočavanje s budućim bolom je još uvek potpuno nereflektovano i na neki način u skladu s tradicijom trpljenja. Jer mi tradicionalno volimo da se bol istrpi. To smo stavili i u poslovice još za turskih vremena: „trpljen, spašen”, „pognutu glavu sablja ne seče”, „ne može šut sa rogatim” itd. Najviše do čega smo stigli je da smatramo da je naš ideal istrpeti ultimativni bol – smrt – i onda zaslužiti carstvo nebesko. I naši reformatori koji govore o bolnim rezovima računaju na ovu našu prirodu. Sve što oni od nas traže je da istrpimo neminovno, nudeći nam kao utehu metafore o doktorima i operacijama koje se moraju istrpeti radi budućeg zdravlja. Nigde ne postoji mogućnost da se bol ne trpi ili da se racionalno razmotre alternative trpljenju bola. Bol, takoreći, nema alternativu.
Međutim, alternativa postoji i dosta je jednostavna: umesto trpljenja aktivirati prirodnu radoznalost i logiku, ne bi li se iznašle mogućnosti koje ranije nisu bile uočene. Umesto pristajanja na ono što se „mora”, treba videti šta se sve može i šta tačno podrazumeva to što se „mora”. Predizborna kampanja koja je u toku protiče u znaku skoro potpunog odsustva programa stranaka. Svi se zalažu za reforme, ako treba i brže reforme, ali se zasad niko ne upušta u detalje od čega se te reforme sastoje i koja bi bila alternativa takvim reformama.
Pošto do te alternative nije lako doći, možda bi trebalo da primenimo onaj recept s početka teksta, da upotrebimo prirodnu radoznalost i pitamo onoga ko predlaže „reforme”: U čemu se one sastoje? Zašto političari smatraju da bi, na primer, potpuna privatizacija javnih sektora – školstva, zdravstva, komunalnih delatnosti – bila dobra za društvo? Kako će tačno promeniti Zakon o radu posle izbora? Da li će privatizovati sve medije? Da li su primetili da određeni mediji zloupotrebljavaju medijsko neznanje dobrog dela građana i plasiraju im izmišljene vesti (šifra: „kako novina X saznaje...). Da li će mediji i dalje najavljivati hapšenja? Itd.
Ako bi malo lupali glavu o ova pitanja, možda bi stvarnost i politika počeli da liče na nešto i polako se menjaju nabolje. Ono što je do malopre izgledalo „neminovno” i „bolno”, više neće biti neminovno nego će postati stvar izbora, a ako je nešto slobodno prihvaćeno posle razmatranja alternativa i sa svešću šta predstavlja, biće i manje bolno. Ako budemo i dalje ignorisali stvarnost može nam se dogoditi da umesto u „kamen mudrosti” udaramo u zidove do kojih će nužno dovesti bauljanje bez pravca i smisla.
Dakle, govor o „bolnim rezovima” trebalo bi da nas upozori da smo prema stanju svesti i stepenu razmišljanja o stvarnosti negde između drugogi trećegudarca Boleta i Čede. Možemo čekati da iskustveno ustanovimo da boli, a možemo i bez novih bolova početi da se bavimo alternativama. Za ovu kampanju možda je već kasno da se ovakvim pitanjima ozbiljno pozabavimo (pošto su sve „sekunde” verovatno zakupljene), ali će nas „kamen mudrosti” čekati i posle izbora.Čeka nas još od 19. veka.
*Urednik sajta ,,Dvogled”
Vladimir Milutinović
objavljeno: 16.02.2014
