Izvor: B92, 09.Feb.2015, 11:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bogosavljević: Opozicija mora da se menja
Ocena građana o pravcu u kojem se zemlja kreće, dobrom ili lošem, najpouzdaniji je pokazatelj rejtinga vladajućih stranaka, kaže u razgovoru za Novi magazin Srđan Bogosavljević, sigurno najugledniji domaći istraživač javnog mnjenja, direktor kompanije za strateški marketing Ipsos Srbija. Šta pokazuju trendovi političkog raspoloženja nacije u aktuelnom času i šta se u tom pogledu može očekivati za godinu-dve, bila je tema ovog razgovora.
Nedavno su se u javnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << pojavili rezultati nekih anketa javnog mnjenja. Svedoci smo da se često pojavljuju rezultati koji se vama pripisuju, pa da ih vi onda demantujete.
Ipsos u Srbiji radi oko hiljadu anketa godišnje, a o političkom javnom mnjenju preko pedeset u neizbornoj godini. Već 16 godina imamo redovni mesečni politički omnibus koji prati kretanje raspoloženja javnog mnjenja – koje se najbolje vidi i najbolje razume kada imate dugoročne trendove. Nažalost, naši naručioci nisu, kao što je to često u svetu, pa i u našem susedstvu, mediji – već klijenti koji ispituju svoje komunikacione strategije i testiraju razne taktike i očekuju od nas da se prema tim podacima odnosimo kao prema poslovnoj tajni. Nažalost, veoma često se pojavljuju u novinama podaci pripisani nama i neretko malo i nimalo tačni u odnosu na ono što mi dobijemo anketom. Demanti mnogo ne pomažu, ali povremenim intervjuima i našim saopštenjima, gde nikada ne dajemo detaljne podatke nego samo trendove, mi skrenemo pažnju na ono što je naš rezultat. To nije dovoljno da popravi javnu percepciju ovog posla, ali mi nemamo problem s klijentima koji nam se vraćaju upravo zato što se bavimo kvalitetom prikupljanja i obrade podataka.
Prigovora vam se da su ankete plaćene.
Pa, naravno da su plaćene, jer tu ima mnogo rada, umešano je mnogo ljudi i stručnih, pre svega matematičko-statističkih, ekspertiza. Ali, niko nije lud da plati pa da dobije netačno. Zato se i u tim curenjima podataka nikada ne pojave podaci koji razotkrivaju šta stranka namerava. Obično procure samo podaci o rejtinzima – i ono što nikada nisam shvatio, kada oni koji to lansiraju već izmisle podatke, zašto ne izmisle i agenciju.
Uostalom, dobra praksa objavljivanja podatka u medijima traži da se pruži i informacija o naručiocu, dakle onome ko je platio, o izvršiocu, o veličini uzorka i vremenu kada je anketa sprovedena i za podatke koji se navode u mediju, i o tome kako je postavljeno pitanje. Mislim da je tu odgovornost medija vrlo velika i da bi osnovni red bio da kada dobiju podatke za koje im se kaže da smo, na primer, mi autori ili pozovu i provere ili ih objave pod imenom onoga ko im je te, često nakaradne, podatke dao.
Kod nas mali broj ljudi u stvari odlučuje svojim glasom ko će doći na vlast. Od 6,7 miliona birača za pobedničku koaliciju je glasalo svega 25 odsto, odnosno blizu 1,7 miliona ljudi. Ima li onda takva vlast uopšte legitimitet, pogotovu što u njoj participiraju i neke stranke za koje se teško može poverovati da imaju iole značajnu podršku.
Pre svega mislim da svaka vlast izabrana demokratskim izborima ima legitimitet, iako mi se ne dopada što kod nas ima preko 20 stranaka koje su učestvovale u Parlamentu, a mnoge i u Vladi, a da se nikada samostalno nisu pojavile na izborima. To je svakako manjkavost našeg izbornog zakona, ali su ta pravila svima poznata. Naš parlament od 2000. do 2012. stalno ima preko 40 stranaka, a Vlade se sastoje od preko 14 stranaka u vladajućoj koaliciji. Ovo je sada i najmanji parlament i najmanja Vlada po broju stranaka koje ih čine. Uveren sam da bi bilo bolje kada bi se pooštrili uslovi za koaliciono predizborno udruživanje i da bi dobili više odgovornosti u političkom životu.
Sa druge strane, pravila jasno govore da se broje samo važeći glasovi onih koji se pojave na biralištu. Međutim, želeo bih da skrenem pažnju na činjenicu da mi nemamo 6,7 miliona birača prisutnih u zemlji. To se vidi i iz popisa gde je evidentirano preko sedam stotina hiljada, ali i iz mnoštva drugih analiza i procena koje pokazuju da je preko milion državljana Srbije koji žive u inostranstvu sa pasošima tih zemalja na adresama tamo, i pasošem našem zemlje sa adresom u zemlji. Oni nisu dvojni, pre su paralelni državljani. Kada se tome dodaju privremeno kratkotrajno odsutni i onemogućeni da glasaju zbog drugih razloga, onda dođemo do realno raspoloživih da glasaju. Moje računice pokazuju da je takvih jedva 5,3 miliona, ali se lako dokazuje da ih nije više od 5,5 miliona. A kada tako pogledate – onda je oko četiri miliona izašlih ogromna izlaznost, a izlaznost od 3,7 miliona na poslednjim izborima sasvim dobra – pa to je 70 odsto, a koalicija s najvećim brojem glasova jeste osvojila preko 48 odsto od važećih glasova, ali i preko 30 odsto od svih mogućih glasača koji su prisutni u zemlji. Pri čemu od tih prisutnih u zemlji glasa na izborima do četiri miliona i ima najmanje milion onih koji nikada nisu, niti nameravaju u budućnosti da glasaju.
Ako bi trebalo izdvojiti jedan pokazatelj političkog raspoloženja građana, koji biste vi izdvojili i zašto?
Svakako bih izdvojio onaj koji uvek prvo pogledam – a to je ocena građana u kom pravcu se zemlja kreće. Njegovo kretanje je uvek paralelno sa kretanjem rejtinga vladajuće stranke, sa kretanjem popularnosti lidera… pa i sa zainteresovanošću za politiku. Dugo je trajao period u kojem je mnogo veći broj ljudi smatrao da se država kreće u lošem pravcu – samo je do ubistva Đinđića po građanima Srbija bila na dobrom putu. I u periodu vanrednog stanja. To je počelo da se menja od 2004, da bi od 2009. pokazivalo izrazito negativnu tendenciju. U izbore 2012. ušlo se s podacima koje većina svetskih analitičara čita kao nemogućnost da vladajuća stranka ili koalicija očuva vlast. Tolika količina nezadovoljstva lako se osvaja obećanjima promena. A tadašnja opozicija je monopolizovala tu reč i nudila promene. I to sveobuhvatne. Kako u izborima uvek i svi obećavaju ekonomski boljitak i kako nema stranke u svetu koja u predizbornim kampanjama tvrdi kako će namerno pokvariti standard građana, važno je sticati poverenje na nekim drugim temama – i SNS-u je borba protiv korupcije bila ta noseća tema. Poverenje stečeno na toj temi kapitalizovano je trijumfom 2014. godine. Istovremeno, tadašnja vlast DS-a nije imala mnogo izbora nego da, uprkos tako negativnim tendencijama, pokuša da iskoristi popularnost predsednika. Malo je falilo da uspe u tome.
Trenutno većina građana misli da Srbija ide u dobrom pravcu. Kratkotrajni pad bio je verovatno povezan sa smanjenjima plata i penzija, kao što je 2009. bio kratkotrajni uzlet zbog dobijanja bezviznog režima. Ne radi se o ubedljivoj većini, ali većini – kojoj se ne može nuditi samo promena da bi se ugrozila vlast.
Ankete javnog mnjenja pokazuju nadmoć SNS i Vučića. Pojavila se vest da dva miliona ljudi veruje Vučiću; da li je, najpre, taj podatak tačan i dobro protumačen u medijima, šta on uopšte znači,
Sve, ne samo naše, ankete pokazuju nadmoć Aleksandra Vučića i SNS. To potvrđuju i svi lokalni izbori. Stranka permanentno ima iznad polovine opredeljenih birača. To jeste u apsolutnim brojevima nešto manje nego što je imala birača na izborima – ali je i uobičajeno da se u kampanjama dobije bar 15-20 odsto novih birača. Uostalom, tome služe kampanje i tako se može ceniti da li su bile dobre ili su promašene. Ovome treba dodati podatak da je od prve sledeće stranke, Socijalističke partije, SNS pet puta većeg potencijala, a da se samo još DS drži iznad cenzusa. Ostali dođu blizu pa padnu, ali češće zbog smanjenja ili povećanja broja opredeljenih nego zbog realnog rasta ili pada birača. Sada SNS, a dok je bila prethodna vlast DS, generiše neopredeljenost kad god uradi nešto što se ne dopadne biračima. Sto hiljada birača plus ili minus ne menjaju suštinski poziciju stranke, ali smanjuju ili povećavaju skup u odnosu na koji se računa procenat, pa tako iako nema oscilacija u broju birača izraženom u hiljadama, ipak varira rejting manjih stranaka iskazan kao procenat od opredeljenih birača.
No, da se vratim na vaše pitanje. Političari se samo na predsedničkim izborima takmiče kao i stranke na parlamentarnim. Njihov rejting merimo sa nekoliko pokazatelja. Najčešće se upotrebljava odgovor na pitanje „koliko vam se dopada ili koliko poverenje“ imate u nekog političara. Mi već dugo imamo da je za većinu političara mnogo više onih koji o njima loše misle nego onih koji misle dobro. Vučić je ubedljivo prvi po tom pokazatelju. Sličan je i pokazatelj „kako ocenjujete posao koji obavlja“. Tu građani mogu da imaju dobro mišljenje o više njih – tako da sa mnogo manjim procentima sada su iza Vučića ljudi koji pripadaju vladajućoj koaliciji. U pogledu toga kako obavlja posao, Vučiću dobre ocene daje preko polovine ljudi. Naglašavam ljudi, a ne ispitanika, jer se matematičko-statističkim modelima na osnovu uzorka ocenjuje populacija. Dakle, preko 2,7 miliona.
Dobro, ali kad tu stvar sasvim uprostimo?
Mnogo jači, mnogo tvrđi pokazatelj popularnosti političara je broj ispitanika koji imaju „najviše poverenja u jednog političara“. Tu je zbir procenata 100, mogu samo da se opredele za jednog i to je najbliže pitanju za koga biste glasali na predsedničkim izborima. Iako bi se moglo reći da je u ovoj disciplini pobednik NIKO, jer otprilike jednak broj kaže niko ili Aleksandar Vučić. Na to pitanje imamo da preko dva miliona ljudi vidi njega kao lidera i praktično nikoga više – jer prvi sledeći ima nešto preko dvesta hiljada, a treći svega oko pedeset hiljada. Poređenja radi, ovo je više nego što su Nikolić i Tadić ikada imali, a koji su uglavnom bili izjednačeni, sa blagom prednošću Nikolića poslednjih godina.
Da li je to apsolutna ili uslovna podrška?
Ne bih to nazivao uslovnom i apsolutnom podrškom – svaka podrška je uslovna, političar je ima dok mu se veruje i gubi je kada poverenja nestane. Pre bih rekao da je ta podrška danas evidentna
Da li je veće poverenje u Vučića nego u njegovu stranku, ili je obrnuto? Kako se ti podaci mogu objasniti, šta oni znače?
Stranka ima jasno definisan rejting, koji je veliki i nešto veći broj ljudi koji o njoj misli dobro, i obe te brojke znatno su niže nego one koje pokazuju broj onih koji imaju najviše poverenja u njega; ili još je značajnija razlika kada se porede samo pozitivna mišljenja o njemu i stranci. Ovo ne pokazuje da su simpatizeri SNS zbog to Vučića, ali druge mere i testovi nedvosmisleno pokazuju da je to veoma važan razlog zašto su opredeljeni kako su opredeljeni.
Ono što je analitički interesantnije je ko su ti ljudi koji nisu za SNS, a misle o Vučiću sve najbolje. Ima ih svuda …i u drugim strankama i u neopredeljenima, što govori da SNS nije dostigao svoj maksimalan mogući kapacitet, ali i da iz bilo kog razloga pad Vučićeve popularnosti, koji se sada ne nazire, može mnogo ugroziti i stranku.
Kako je moguće, tj. čime se objašnjava činjenica da Vučićeva popularnost ne pada, iako je preduzeo neke relativno bolne mere?
To se teško čita iz kvantitativnih istraživanja, ali se nazire da su ključni razlozi poverenje koje dobar deo birača ima. Mnogo ljudi je reklo da su reforme i pravedne i nužne – mnogo ih je i na suprotnoj strani. Postoji velika saglasnost da su nam veoma opsežne reforme nužne, čak i primedbe da reforme nisu dovoljno brze, ali uz istovremenu nespremnost da se podnosi lična žrtva.
Rekao bih da onaj broj ljudi koji je stekao poverenje u premijera nije smanjen i da on ostaje uz njega, ali mi se čini da je povećan broj onih koji su iz neutralnih ili blagih kritičara prešli u oštrije kritičare i oponente. Ovo ne ugrožava rejting vlasti, ali otvara mogućnost da opozicija privuče nekoga iz neopredeljenih. To se još ne čita u podacima, kao da taj deo nezadovoljnih Vučićem i SNS-om gaji sličan stav i prema drugima strankama
Kompenzuje li on te mere pojačanom nacionalnom retorikom – EU, BIRN, mediji, Kosovo, Trepča...? Kako je moguće da mu nisu naudile afere oko plagijata i druge, recimo uloga njegovog brata u javnom životu iako nema nikakvu funkciju?
Nismo u tim kontekstu ništa testirali, ali lično ne bih reko da je ova retorika, bar sa nacionalne ili, ako hoćete, nacionalističke tačke gledišta dovoljna da takvim biračima kompenzira otvorenu proevropsku retoriku, a da ne pričamo i realnim dostignućima – Briselskom sporazumu i Kandidaturi za EU. A kada su afere u pitanju – one su bile i pri tome su uspešno pokazivane kao izolovane, tako da nisu stvorile atmosferu da je vlast samo u aferama… Sve ovo što ste naveli deo je priče koja ne privlači i ne opredeljuje ljude, već samo učvršćuje uverenja već uverenih i to i na strani podrške i na strani protivljenja aktuelnim vlastima
Kako Vučić i SNS stoje u obrazovanijem delu stanovništva?
SNS je najveća stranka za koju je u ovom trenutku više od pola opredeljenih birača, a slično je bilo i na izborima, tako da je sociodemografska struktura simpatizera nužno slična strukturi cele populacije i ima, naravno, i mnogo obrazovanih i mnogo mladih. Međutim, kada se pogledaju ko su oni koji ne vole Vučića, onda tu ima neproporcionalno više obrazovanih – zapravo bi se moglo kazati da je čest profil onih koji daju loše ocene premijeru Srbije – mlađi, obrazovaniji, Beograđani.
Opozicija stoji jako loše: prvo, kako bi se to moglo u kratkim crtama opisati, tj. prikazati; drugo ko stoji – relativno, koliko toliko – bolje, levica ili desnica; i treće, da li se i kako to može objasniti?
Ako bi se politička ponuda podelila na koaliciju stranaka aktuelne vlasti, nasuprot dva opoziciona bloka – jedan nacionalno-nacionalistički, a drugi koji se naziva demokratski, aktuelna vlast bi dobila skoro tročetvrtinsku podršku i, kada se još izdvoje manjinske stranke, opoziciji ostaje veoma malo raspoložive podrške. Osim SNS i SPS, samo još DS redovno ima rezultate u istraživanjima koji su iznad cenzusa. Ostali su ne samo slabi, nego na negativnom trendu. Dveri su relativno jake, ali ispod cenzusa, SDS ima negativnu tendenciju, kao i DSS, LDP se stabilizovala na relativno niskom nivou, dok radikali imaju mnogo oscilacija otkako se Šešelj vratio u politički život, ali su daleko od cenzusa. Ostali imaju takav rejting da uzorkom ne mogu da se dobiju pouzdani pokazatelji. Zanimljivo je da SVM sve više homogenizuje Mađare, koji su bili raspoređeni i po srpskim strankama.
Očekuje li javno mnjenje ujedinjenje opozicije, šta bi to značilo?
Obično je udružena opozicija mamac za razočarane i kod nas i u celom regionu, ankete obično pokazuju da udruživanje nosi dobitak u broju glasova, ali ne i ovog trenutka u Srbiji. Poruke stranačkih lidera i česti konflikti unutar opozicionog bloka napravili su da je ova opcija manje privlačna, tako da se u anketama ne prepoznaje šansa da se na taj način dođe do boljeg izbornog rezultata za opoziciju. Lični rejtinzi opozicionih stranačkih lidera opterećeni su velikim brojem negativnih ocena i, šta god da je razlog, to onemogućava privlačenje novih simpatizera strankama tih lidera. Nekada su u tome prednjačili Vuk Drašković i Mlađan Dinkić, pa im se pridružio Čedomir Jovanović, a sada su tu i svi ostali opozicioni lideri sa izuzetkom Sande Rašković o kojoj relativno mali broj ljudi ima stav.
Za dve godine će predsednički izbori. Prema nekim nagoveštajima, opozicija to vidi kao svoju šansu, može li opozicija da ugrozi Nikolića i pod kojim uslovima. Postoji li među poznatim imenima neko ko bi mogao da bude taj lider?
U ovom trenutku se ne nazire mogućnost da bilo ko ugrozi kandidata SNS. Lideri opozicionih stranaka kao prirodni protivkandidati toliko su opterećeni negativnim ocenama da imaju problem da dobiju podršku koja je jednaka rejtingu stranke, a kamoli mnogo, pa i deset puta veću od tog rejtinga, koliko bi trebalo da ugroze kandidata SNS-a.
A šta govore podaci o rejtinzima Vučića i Nikolića, ko je popularniji?
Vučić je daleko najpopularniji lider, pa je prema svim parametrima tako i u odnosu na Nikolića. Međutim, kada se on izuzme ili kada se pogledaju samo pozitivne ocene, Nikolićeve brojke su takve da teško može biti ugrožen od kandidata koje bi dala opozicija.
Da li je jedini izlaz za opoziciju novi čovek?
Iz podataka je jasno da opozicija ovakva kakva je nema snagu i da bi morala da uvede neke novine. Pokušaj da se napravi Vlada u senci svakako može da bude smislen, ali da bi bio uspešan – dijalog vlasti i opozicije morao bi da krene u pravcu stručnih, a ne političkih rasprava, u kojima bi se neke mere vlasti ocenile i kao uspešne, i za to je potrebna veća snaga i stranačka i individualna nego što aktuelna opozicija sada ima. Zato je, bar u ovom trenutku, teško zamisliti da će to biti put ka oporavku opozicije. Još je teže da se do toga dođe kroz proteste i građanski aktivizam, jer smo daleko od situacije da se vidi zajednički uzrok svih problema da bi neka opoziciona stranka mogla da okupi tu energiju.
Sa druge strane, koliko god da su popularni Vučić i SNS, postojalo je i postoji mnogo građana koji nisu njima naklonjeni. Kako je takvih više nego što je zbir rejtinga postojeće opozicije i kako se ne nazire sinergija udruživanja opozicije, prostor za nastajanje neke nove opcije je evidentan.
Znači li to da neka „srpska siriza“ ima šanse, tj. kakav bi program birači najpre podržali?
Ne verujem da program može biti taj koji će okupiti građane, već vera da su namere nekog novog lidera poštene i u korist građana. Da bi se to dogodilo mnogo toga mora da se pogodi, ali iskustva Hrvatske, Slovenije, Crne Gore, pa i sada Grčke, govore da je tako nešto moguće. Kod nas se pojavilo nekoliko novih stranaka i nekoliko novih imena koja nisu uspela da se nametnu kao nova opcija iole značajnijem broju birača. Da li će se neko pojaviti i da li će biti uspešan u osvajanju naklonosti birača nije moguće znati, tako da ostaje da vidimo kakvi će se procesi odvijati na našoj političkoj sceni u narednom razdoblju.
