Izvor: Blic, 25.Mar.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bogatstvo u podrumima
Bogatstvo u podrumima
Na velikoj samostalnoj izložbi u Galeriji Centralnog doma Vojske SCG, beogradska umetnica Aleksandra Kostić izložila je grafike, crteže i objekte - svojevrsne konstrukcije koje nose crtež. Objekti, na neki način, koketiraju sa urbanom arhitekturom, a unutar njih, u crnim kutijama, kao u prolazima, odigrava se crtež, kao na pozorišnoj sceni.
Danas se Kostićeva sve više okreće proširenim medijima i već tri nova gotova projekta čekaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prezentaciju u javnosti. Dosadašnji rad zaokružila je pomenutom postavkom i odgovarajućim katalogom, u kojem tekst potpisuje likovni kritičar Jovan Despotović. U međuvremenu ste radili i neke druge stvari zasnovane na fotografiji. Kakve pobude stoje iza takvih interesovanja?
- Pobude su, možda, revolt svakodnevnom nametanju, često nepotrebnih, lažnih informacija koje nikakvu sreću i toplinu neće uneti u naše unutrašnje živote, već samo jednu manifestaciju bleska materijalnog. Ali zar je sva sreća samo na toj strani ulice?
Radila sam velike digitalne printove koji podsećaju na bilborde, u okviru ciklusa 'Usne, izvorište i utočište'. Posmatrač je već sasvim naviknut da čita sa bilborda, to je nesvesna radnja koju obavljamo. Želela sam da iskoristim taj psihološki model i da, koristeći medij advertajzinga, ponudim misao o onome što počinjemo da zanemarujemo ili nazivamo neadekvatnim terminima. A to je emocija. Ovi radovi su oda emociji, slobodi govora, mišljenja, oni govore o oslobađanju misli i pretakanju u reč, rečenicu, poeziju, oni su ljubav. Sve je u igri spolja-unutra. Koristim spoljašnji medij da bih ga unela u enterijer, koristim reč da bih izrekla misao ili obrnuto, stvaram misao da bih oblikovala reč.
Šta vas podstiče na promenu u radu?
- Podstiču me neki doživljaj, saznanje, nebo, dodir, vreme, ljudi, istraživački duh, a osećaj slobode me najviše podstiče, onda kada se oslobodim straha. Ne volim predrasude jer one stvaraju strah. Koji to ljudi, vremena, epohe, za vas imaju bitnije značenje, i zbog čega?
- Odrasla sam na holivudskim filmovima, pomni sam gledalac fantastike, volim filmove koji nude fantaziju, izmišljene prostore, gradove, vreme, jednu specifičnu estetiku, izmaštan kostim, scenografiju. Magične ponude, to me jako privlači.
Strip je bila moja prva ljubav. Kada se pojavio film 'Konan 1', gledala sam ga sedam puta, u jutarnjim satima, i to iz prvog reda, sa sve semenkama. Zatim su došle knjige. Kada čitam Jesenjina, vidim slike_arhiva, pejzaže, ljude, kao da gledam film; tako je sa svim ruskim klasicima. Tu je i moderna varijanta, na primer Pol Oster, njega takođe vidim u slikama. Ja sam vuzuelac, i to mi je potrebno, zadržavam se tamo gde mi mozak kreće da gradi eksterijere, enterijere, prozore, ljude, ulične lampe, svetlost… Tako je i sa muzikom. Kada želim nekome nešto da opišem a ne mogu da pronađem pravu reč, ja pustim određenu kompoziciju kod koje sam osetila to što ne umem da iskažem. Muzika prosto modelira prostor koji kao da je od gline. Kako biste opisali prosečan život beogradske umetnice vaših godina, u ovom trenutku?
- Ima mnogo toga što želim da ostvarim. Na uštrb toga, brojne kompromise moram da napravim; jednostavno, tako nalažu realan život, društvo, sistem. Postavljam sebi profesionalne ciljeve, trudim se da me ne šokiraju stvari i događaji, jer smo dosta šokova doživeli i kao pojedinci i kao narod. Nemam nikoga ko je podmetnuo leđa iza mene, idem sama kroz život i kako-tako krčim sebi put. Imam svoj krug prijatelja, uglavnom likovnih umetnika. Nekada sam puno izlazila, rođena sam u Beogradu, i sva mesta su mi poznata. Sada više volim da odem kod prijatelja. O materijalnom momentu mislim da nema smisla da pričamo, jer je to sažvakana tema, sem toga svi smo u istom kotlu. Trudim se da živim smisleno, kao emotivno biće, sa ljubavlju i nadom u sebe i druge. Pravim radove koji opisuju moju vizuru. Jeste da je danas jako teško realizovati nešto što je iole komplikovanije, odnosno skuplje, ali i to je borba - koliko si jak da istraješ i ne padneš, ili ako padneš, da naučiš da se digneš. Moji prijatelji i ja razmišljamo o suštinskim stvarima, ne fasciniramo se samo formama, jer one bez sadržaja gube smisao. Šta biste promenili u kulturnoj slici svoga grada, u najširem smislu te reči?
- Mislim da mora da se dopusti različitost, i to drastična, da se oslobodimo predrasuda i da uz, neosporno, izvesnu selekciju, puštamo radove da zažive van zidova podruma i šupa, jer danas retko koji mladi umetnik ima atelje. Tako ćemo vremenom imati interesantniju likovnu scenu iz čije će raznolikosti izaći vrhunska dela. Pričam o slobodi, međutim, dosta je ispolitizovanosti, formalnosti; ništa čudno, svuda je to tako, a ponajviše straha da se ne napravi pogrešan izbor. Kao da nedostaje sigurnosti na likovnoj sceni, u galerijama. Pored umetnika, dar moraju da poseduju i drugi ukoliko žele da razumeju, vide. Čini mi se da mnogo toga sličnog ima po galerijama. Za to sam da svi rade iz dubine svog bića, sa znanjem ali bez dodvoravanja i straha. Ovde mislim i na umetnike i na istoričare umetnosti.
U širem smislu, žao mi je što Beograd nema vajarski urađene fontane na ulicama, kao da ovde likovni umetnici odumiru. A toliko ima radova, skica, koji nisu videli svetlost dana godinama, izbledelih kao isposnička lica. Ljubica Jelisavac
