Izvor: Blic, 06.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bluz za drage ljude
Bluz za drage ljude
Duško Kovačević nedavno se vratio iz Lisabona, gde je, neobično kratko, bio naš ambasador. Pred njim je sada mnogo poslova: sprema novi film, 'Zvezdara teatar' je pred temeljnom rekonstrukcijom, upravo je na engleskom objavljen ('Stubovi kulture') njegov sjajni roman 'Meda peva bluz', čije je izvorno izdanje objavio 'Blic'... Vaš roman 'Meda peva bluz' preveden je na engleski. Zašto je to bitno?
- Knjige, drame, filmovi koji ne idu u svet >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ostaju u lokalnim, rodbinskim okvirima, i sve poruke koje su u tim delima mogle bi se saopštiti i usmeno, kad negde nekog sretnete. Umetnost, kao i sport, ako ne uspe da se takmiči i, uslovno govoreći, pobeđuje u Evropi i svetu, poprima ukus i značaj provincijskih veličina.
Zatim, odnos 'uvezene' literature, često osrednjeg kvaliteta, nesrazmerno je velik u odnosu na sve što smo do sada ponudili čitaocima izvan naših granica. A imali smo (i imamo) vrednih, značajnih literarnih dela koja su ostala samo među zidovima naših kuća i biblioteka. Tako, i Andrić, jedan od najznačajnijih evropskih pisaca XX veka, skrajnut je među manje poznate, mada je njegova literatura, između ostalog, i nezaobilazna istorijska dokumentacija o narodima Balkana, ratovima, diplomatiji, verama i neverama, naravima... Ako on nije zauzeo zasluženo mesto među velikanima pisane reči, sa pečatom Nobelove nagrade, onda je to već reč o našem odnosu prema kulturi, uopšte.
Mogu li diplomate videti nešto o današnjoj zemlji Srbiji i u knjizi 'Meda peva bluz'?
- Nekim slučajem, a možda u tom slučaju ima i neke podsvesne namere, desilo se da sam se pedantno bavio istorijom XX veka. 'Sveti Georgije' priča priču o početku Prvog svetskog rata, 'Ko to tamo peva' o početku Drugog svetskog rata, 'Andergraund' je parabola o 50 godina komunizma, 'Balkanski špijun' o posledicama Informbiroa, pa 'Meda', kao najnovija knjiga, svedoči o bombardovanju ‘99. Znači, nekom višom silom sam ispisao istoriju od bombardovanja Srbije 1914. i završio s ratom 1999. Drugim rečima, potrošili smo kao narod ceo vek, sticajem istorijskih okolnosti a često i našom zaslugom, u ratovima. Moja priča da Srbija ima pet godišnjih doba: proleće, leto, jesen, zimu i rat nije tek zgodna dosetka. Kamo sreće da jeste. I u kom smo sada godišnjem dobu?
- U periodu iščekivanja. Kao u drugom stanju. Videćemo šta ćemo da rodimo - i kad. Te porođajne muke mogu da potraju.
Nećemo valjda, kao Georgina u 'Radovanu III', godinama biti u drugom stanju?
- Nadam se da ćemo se obradovati koji mesec ranije. I mi i familija. Šalu na stranu, bilo bi jako dobro, kad već pričam o tome, da Srbija u XXI veku uopšte ne ratuje. Naratovali smo se, napobeđivali i nagubili za 1.000 godina. Mislim da bi svaka sledeća vlada morala i pod jedan, i pod dva i pod tri da vodi računa o tome da Srbija više nikad ne ratuje. Valjalo bi da budemo pametniji nego što smo hrabri. Bio bi to jedan od osnovnih zadataka - da se ispred te naše čuvene hrabrosti i čuvenog usklika - 'umro bi’ odma’ samo ne znam zašto' - smirimo i pustimo neke pametne ljude da organizuju ovu, neveliku i lepu zemlju u kojoj bi se moglo dobro, mirno živeti. Zašto nam to stalno izmiče?
- Problem je u nama. Kad nas ne bi niko dirao i dekoncentrisao, mi bismo se potamanili. S vremena na vreme dođe neprijatelj pa nas primiri. Jer, onda se ujedinimo, jedno vreme smo okrenuti prema neprijatelju, a čim on ode, mi se ponovo povatamo za gušu. I to je tako dva veka. Počev od borbe među dinastijama Karađorđevića i Obrenovića, partizana i četnika, komunista i antikomunista, demokrata i antidemokrata... Stalno je 50 odsto protiv 50 odsto. Za sve. Evo referendum oko Ustava - opet 50 odsto za, 50 odsto protiv. Ako bi bio raspisan referendum, da li da se u Srbiju uveze kuga, bojim se, opet bi bilo 50 odsto za i 50 odsto protiv. To je naš usud kroz ova dva veka moderne države. Samo usud?
- Imate tri parabole, govoreći na brzinu: na početku XIX veka je kum kuma skratio za glavu, početkom XX veka - ubijen je jedini naslednik familije Obrenović, početkom XXI Milošević je ubio Stambolića, opet kum kuma; onda je ubijen i Zoran Đinđić. Mi svaki vek počinjemo sa ubistvom najvažnijih ljudi. I tu nam nema pomoći. Ne možete reći da je to priča o tome da je neka strana obaveštajna sila umešala prste, što se, naravno, događalo, ali nigde ta strana sila ne nalazi toliko dobru podršku kao među nama; tako sigurnu ruku da se uništavamo i urušavamo. 'Zvezdara teatar' je pred rekonstrukcijom. A šta u vašem slučaju preteže - knjiga ili scena?
- Ne znam kad sam prvi put ušao u pozorište i kad sam izašao. Zapravo, pozorište je način života. Naš civilni život je, takođe, pozorište. I nikad nisam ustanovio tačnu granicu - a pokušavao sam u svojim dramama da sam sebi objasnim - kad prestaje ili kad počinje pozorišni čin? Teatar kao scena i zgrada je samo jedna egzaktna činjenica, a zapravo mi smo svaki dan ljudi iz predstave, igramo neke uloge koje se zovu po profesiji, ličnom imenu, glumimo pred nekim drugim ljudima; i uspeh u privatnom životu najčešće zavisi od toga kakvi smo glumci. Pa, Barton je bio Titov dubler. Šta biste još želeli da uradite na početku ovog veka?
- Pre svega, želja mi je da vidim 'Zvezdara teatar' kao veliko, tehnološki najsavremenije pozorište ili, tačnije, kao kulturni centar sa tri scene sa mogućnostima za sasvim novi pristup radu i realizaciji predstava. A pošto je reč o najsavremenijoj elektronskoj tehnologiji, koja će budućim generacijama dozvoljavati da prave predstave nalik na filmove, ljudi koji sada rade u 'Zvazdari' će se polako povlačiti u park, preko puta pozorišta. Ja imam jednu klupu na kojoj već povremeno sedim i posmatram ulaz buduće zgrade.
Zatim, želeo bih da vidim filmsku ekranizaciju Sv. Georgija, drame za koju smatram da je moj najtačniji, najbolji rukopis. Pripreme su počele pre mesec dana i, ako sve bude po planu, snimanje bi počelo sledećeg leta. O ovome ćemo sve detaljnije znati (i popričati) za mesec dana. Bio bi to film od nacionalnog značaja jer je reč o početku Prvog svetskog rata i prvoj bici u tom ratu, na Ceru, nedaleko od kuće u kojoj sam rođen.
Naravno, što imate više godina, imate sve više iskustva koje vam, zapravo, ne treba. I želja. I planova za još dva života. I naknadne pameti koja vam služi samo da se kajete... Voleo bih, jednog dana, da napišem zbirku priča portreta ljudi koje sam voleo, poštovao... A odskora ih nema; Bata Stojković, Pekić, Selenić, Zoran Radmilović, Mihiz... Nažalost, sve ih je više u sećanjima, i sve manje u životu. Da mi je to neko nekad rekao, ne bih mu verovao.
Tanja Nježić Diplomatske karaule Brzo ste izašli iz diplomatije. Zašto?
- Bio sam, sa pripremama, skoro dve godine u tom poslu. To je jedna od bitnih uloga u mom životu kroz koju sam upoznao svet o kome sam malo znao. Tokom boravka u Lisabonu ponovo sam čitao Andrićevu 'Travničku hroniku'. I čitao sam je iz potpuno drugog viđenja. To je zapravo Andrićeva priča o njemu u diplomatiji. I sve te priče o diplomatiji važe i danas. Da li ste saznali šta je diplomatija?
- Diplomatija je umeće i snalažljivost da iz minimuma izvučete maksimalnu korist za zemlju. Kao i u dobroj vlasti. Diplomatija je po formaciji neka vrsta vojne hijerarhije. Što znači da je Generalštab u Beogradu a karaule su po svetu. I vi u jednoj od karaula branite interese svoje zemlje. A jedno sam odavno znao: zemlja se najlepše brani umetnošću i sportom.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
