Izvor: Blic, 30.Jul.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bivše heroje sada vuku po blatu
Bivše heroje sada vuku po blatu
Iskustvo sa krahom državnog socijalizma i deset godina tranzicije dovelo je do toga da je Evropa sklonila granice unutar sebe, a za 115 nacija celog sveta je podigla zid koji je isti kakav je bio i Berlinski. Svet je podeljen na deo gde se živi normalno i onako kako novi ideološki modeli zahtevaju, i veći deo čovečanstva u kojem ima nekoliko milijardi ljudi čiji je standard ispod ljudskog dostojanstva. Tu se pojavljuje velika energija da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se taj jaz prekorači, ako nikako drugačije, sem na jedan mehanički način, da se ilegalno ode na Zapad - jer je do viza teško doći - i da se tamo krene iz početka, često sa idejom da se izdržava i familija kod kuće - kaže Želimir Žilnik, autor filma 'Tvrđava Evropa', rađenog u slovenačkoj produkciji, u kojem kroz priču o jednoj ruskoj porodici govori o novim barijerama koje su uspostavile zemlje Evropske unije.
Da li je na šengenskim granicama, usled velikog priliva ilegalnih emigranata, reč o konstantnom vanrednom stanju?
- Desetine hiljada emigranata kreće na ogroman put, avanturu, uz podršku cele svoje familije, a nekad i uz prodaju imovine. To su očajnička putovanja, i na šengenskim granicama često dolazi do razočaravajućeg trenutka deziluzije, kad bivaju zaustavljeni i vraćeni nazad. To je jedan aspekt te situacije. Drugi aspekt je da su ideološke barijere pale. Policija više nema onu histeriju vremena kad ste bivali sumnjičeni i optuživani za špijunažu. I oni se sada suočavaju sa apsurdnošću situacije da zadržavaju ljude koji hoće da se usaglase sa proklamovanim principima ujedinjene Evrope. Tu često ima i neke tolerantnosti. Naročito u zemljama gde je potrebna sezonska radna snaga za poljoprivredu, kao što je Italija, i tamo se godišnje nađe oko 100.000 do 150.000 ilegalnih radnika koji ostanu čitavo leto, pa se vrate nazad. Te granice su, ipak, porozne...
- U prvom momentu sam mislio da ćemo se suočiti sa mnogo surovijim scenama, ali u tom mehanizmu ljudi se ponašaju kao da ih je zadesila neka nedaća. Samo da kažem svoj lični primer dok smo snimali. U Sloveniji sam izgubio pasoš. Odem na policiju i tamo mi kažu: 'To je jednostavna procedura. Mi nemamo diplomatske odnose sa Jugoslavijom, tako da će to trajati otprilike dva meseca. Mi ćemo vas smestiti u jedan od izbegličkih centara'. Kažem kako baš snimam po izbegličkim centrima i zamolim ih da mi daju neki papir da sam izgubio pasoš. Oni mi daju papir i ja odmah kupim voznu kartu Ljubljana - Ruma. Međutim, na 10 kilometara pred Zagrebom, policajac mi kaže: 'Gospon, pa vi nemate putovnicu. Moram Vas uhititi'. Sad ja računam na neko šikaniranje i sumnjičenja, ali vidim procedura spora. Kažu mi: 'Ne možemo vas ekstradicirati u Srbiju, pošto je evropski propis da vas moram ekstradicirati u zemlju odakle ste ilegalno došli'. Uz pratnju policije, oni me vraćaju nazad u Sloveniju. U Sloveniji policajac se hvata za glavu i kaže da ne može da mi pomogne, već da probam preko Mađarske: 'Daj im nešto uz papir, neku lovu, da pređeš'. Da li bi se moglo reći da je vaš filmski interes za ljude sa socijalnog dna trajan?
- To je, pre svega, zanimanje za drame u izvornom obliku. Svi socijalni slojevi, koji se štite raznim statusima, raznim ideološkim oblandama itd. To su često ljudi koji igraju ns jednom velikom balu pod maskama. Kod nas, neki ljudi koji su pre koju godinu u medijima slavljeni kao heroji, sad se vuku po blatu kao kriminalci. Ja sam ipak gledao da moji filmovi malo duže traju. Drugo, nisam pristao na ideološke floskule ili uloge koje ljudi sami sebi dodeljuju, nego sam pokušavao da posmatram gde oni faktički jesu. Ti tzv. marginalni socijalni slojevi su u našem društvu, u društvu postkomunizma, jezgro i najveći procenat stanovništva.
Da li mislite da su ti slojevi sada više minorizovani nego u ranijem periodu, da je njihov glas sada manje definisan i izražen?
- Sad se dovodi u pitanje da li je socijalizam kao sistem imao bilo kakvo zrnce racionalnosti. I svi oni koji su nam se do juče penjali na glavu sa socijalističkim frazetinama i busanjem u grudi o samoupravljanju na sam pomen statusa radnika dobijaju alergiju. Ono što možemo na primerima života u ex-Jugoslaviji da kažemo je to da sve ono što se proklamuje kao nova, progresivna, uspešna klasa, da je sve to, nažalost, stečeno pomoću pljačke sopstvenog naroda. Ovde je 50 odsto stanovništva dovedeno do prosjačkog štapa da bi bila napravljena ostrvca novog rasporeda moći. To je tragična situacija sa kojom se mi uopšte ne suočavamo, jer ovde bilo kakva kritička pomisao na preispitivanje svih tih okolnosti nailazi na drastične barijere.
Vi pred svojim junacima ne skrivate čin snimanja. Koliko to utiče na spontanost prilikom pravljenja filma?
- Svi dokumentarci koje sam voleo, a to se posebno odnosi na period sinema veritea, nisu skrivali sam čin snimanja. I najklasičnije stvari - na primer, 'Nanuk sa severa' nije snimljen u momentu kada je Flaerti došao na Severni pol pa uhvatio Nanuka kako lovi ribu, nego je snimljen posle dogovora o okolnostima snimanja. A šta je tu važno da ostane?
Autentičnost čina rada tog čoveka, njegove ličnosti, njegovog ambijenta, itd. Znači, film jeste intervencija u prostoru. A jedna filmska ekipa od desetak ljudi ne može da bude neprimećena. Ovakav pristup se oslanja na čovekovu potrebu za ekspresijom, za igrom i za saopštavanjem. Vrlo često morate da odaberete ličnosti koje su spremne da nešto javno saopšte, da komuniciraju, da osetimo fidbek.
U retrospekciji prisutnoj u filmu 'Tvrđava Evropa' dobija se neki poseban 'igrani' potencijal. Čini se da taj postupak često koristite u vašim filmovima.
- Da budem iskren, ovde sam koristio neke metode koje sam već upotrebljavao i ranije. Na primer, u filmu 'Druga generacija'... Jednostavno, kad ne uspevate da se nađete na svim mestima koje rekonstrukcija zahteva, onda napravite neke tačke retrospektive. Ali, sve te priče o metodu padaju u vodu pred utiskom. Znači, uvek je pitanje da li taj film uspeva da komunicira ili ne. Saša Radojević
