Izvor: Politika, 12.Maj.2015, 22:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bišon i ja
Moj pas se zove Bafi i nešto je veći od mobilnog telefona koji koristim. Psa rase bišon kupio sam ćerkici kako bih joj odvojio pogled od displeja različitih elektronskih spravica i eventualno joj pokvario drugarstva po društvenim mrežama. Postoji i drugi razlog, koji roditelji nerado pominju kada deci kupuju pse. Udovoljavamo klincima koji su po ceo dan sami.
Ali, ako grižu savesti ostavim po strani, razume se da sam, poput ostalih očeva, primetio kako mi, posle kupovine Bafija, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uši sve više i više rastu, dok Bafiju ostaju iste. Taj osećaj pojave magarećih ušiju ima nekoliko nas komšija koji šetaju te bele, čupave psiće koji toliko podsećaju na igračke na navijanje. Samo im treba menjati baterije, govore maliciozni vlasnici velikih kerova, dok se okupljamo u ranu zoru. Ćerkica za to vreme, naravno, spava.
Ako se složim s tezom da vlasnici liče na svoje kuce, istina je, barem sa stanovišta estetike, porazna po mene. Mačo muškarac, naime, šeta opasne pse jer je to, pored silikonske cice, njegov statusni simbol. Bafi i ja, međutim, izazivamo drugačije asocijacije, te sam postao predmet podsmeha ne samo svoje ćerke koju drma pubertet.
Ali moram da priznam da je osećaj koji gajim prema tom kučencetu jači od poraznog prizora koji izazivamo dok šetamo. Nisam, zapravo, nikada siguran ko je zaista na povocu.
Postoji još nešto zbog čega se raspilavim dok pričam o Bafiju. Pacifikacija i feminizacija nacije ima nekoliko pojavnih oblika, ali je svakako jedna od najvidljivijih ta što za kućne ljubimce, umesto mahom krvoločnih pitbulova, rotvajlera ili šarplaninaca, poslednjih godina biramo malecne bele psiće. One poput Bafija.
Po broju ljudi koji imaju bišone, maltezere i ostale kučiće igračke, moglo bi se zaključiti da postajemo pokorni građani. Ali, bar imamo pedigre.
Bišoni postaju gotovo regularni članovi porodica. Oni su neka vrsta gospodskih psića. Nisu džukele, ne linjaju se, nemaju prepoznatljiv miris, tako karakterističan za pse. Birajući njih, kao da kažemo da smo i mi pripitomljeni i uklopljeni u sterilni, novi svet neoliberalnog doba, koji je definisao najveći filozof neoliberalne epohe. Ne mislim na Slavoja Žižeka, već na Ekrema Jevrića, koji je naše ništavne živote opisao u stihu: „Kuća – poso!” Uz dodatak koji je logičan. I kredit za stan, i bišon na uzici!
Ima možda još jedan razlog zašto u današnjoj Srbiji nema toliko velikih džukela. Naime, te zverke jedu bar kilo mesa na dan. A ljubitelji pasa jedva imaju i za lebac. Bafi, međutim, jede kao kanarinac.
