Izvor: Politika, 12.Jul.2011, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez muzeja nema ni države
U predizbornim kampanjama reč prepoznatljive ličnosti znači mnogo više od lika čoveka koji je, recimo, konzervirao Miroslavljevo jevanđelje
Napustili smo većinu ideoloških postavki koje su određivale našu stvarnost u drugoj polovini dvadesetog veka, ali uporno, barem na nivou podsvesti, opstaje ona o podeli društva na „bazu” i „nadgradnju”. U toj podeli kultura se vidi kao deo ove druge, kao nekakav ukras, ornament. Znači, nešto bez čega se može, nešto gde >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se najbezbolnije seče.
A neće biti da je baš tako. Ova predrasuda je, na našim prostorima, udružena sa još jednom opasnom iluzijom. A to je ona da smo, kao država, rešili identitetska pitanja. Pri tome se zaboravlja da je identitet kategorija u stalnim promenama, nadgradnjama... Svi koji su se, malo-pomalo, odvajali od Jugoslavije ulagali su u konstruisanje i oglašavanje svojih identiteta, i to najpre kroz povećane investicije u kulturi. Jedino smo mi mislili da se identitet podrazumeva. I da, konsekventno, u ovom času, nije potrebno uvećano ulaganje u kulturu. Baš kao što identiteta nema bez kulture – nema ni države bez muzeja. Muzeji su lična karta države.
Druga Jugoslavija je, na primer, dobro znala šta znači imati Muzej savremene umetnosti. Moglo bi se napraviti i ozbiljno istraživanje o tome koliko se ta investicija iz sredine šezdesetih godina vratila i oplodila, ne samo na simboličkom planu, koliko je izgradnjom tog i takvog muzeja ondašnja država poslala o sebi sliku jedne emancipovane zajednice, toliko drugačije od sveta iza gvozdene zavese. Današnju Srbiju sve to ne interesuje. To zaključujem po tome što ne postoji javni pritisak da se nastave radovi na rekonstrukciji. Tokom poslednje decenije prošlog veka činjeno je sve da se zatru tekovine modernizma. Verovao sam da će petooktobarska promena podrazumevati da MSU bude prva institucija koja će nadoknaditi provaliju iz vremena kada se propagiralo da su naši identiteti isključivo u vezi sa paradigmama davno prohujalih vremena. Pokazalo se da nije tako.
Nisu nama muzeji potrebni da bi stranci videli ko smo mi. Važnije od toga je da mi to sagledamo. I, po mogućnosti, razumemo. Često se čuje da muzeji smaraju. Ne sumnjam da i među političarima ima mnogo onih koji tako misle, ali ne smeju da kažu da ne bi ispali glupi. Da bismo uopšte proverili taj iskaz – prvo moramo imati muzeje.
Jasno je da nedostatak novca stvara izvesnu nervozu među različitim protagonistima kulture, to jest korisnicima budžetskih sredstava. Ali je isto tako činjenica, lako objašnjiva, da „političari vole glumce”, bilo na sceni ili na filmskoj traci – svejedno. U predizbornim kampanjama reč prepoznatljive ličnosti znači mnogo više od lika čoveka koji je, recimo, konzervirao Miroslavljevo jevanđelje ili napisao uspešnu zbirku priča...
Često imamo i situaciju da se novcem poreskih obveznika potpomažu mjuzikli koji bi po definiciji morali da zarađuju pare. Oblasti koje nedvosmisleno potpadaju pod kulturnu industriju morale bi same da se snađu za novac. Uostalom, izmerite koliko je ličnosti iz sveta dramskih umetnosti bilo na ministarskim položajima u vremenima „tranzicije”. I po tome Srbija nije izuzetak u regionu.
Izlaz iz ove situacije ne treba tražiti od Ministarstva kulture – naprotiv, mislim da ministarstvu (argumentima, javnim pritiskom, ako nešto tako još postoji...) treba pomoći da se u vladi, uprkos činjenici da sve obavezuje na stezanje kaiša, izbori za neuporedivo veći budžet u kojem bi fiksni procenat bio namenjen urgentnoj rekonstrukciji nacionalnih institucija, na prvom mestu muzeja. Tek tada, kada za te fundamentalne zahteve bude postojao poseban, dodatni fond moći će da se razgovara o pravednosti i nepravednosti raspodele tekućih sredstava, o podršci institucijama naspram onoj koja ide u alternativu i individualne projekte. Sve do tada će korisnici fondova za kulturu biti upućivani da mrze jedni druge, u krug, zato što će misliti da je neko drugi dobio veći deo kolača.
* Slikar i književnik, profesor na FLUu Beogradu
Mileta Prodanović
objavljeno: 13.07.2011
