Izvor: Blic, 03.Jan.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez jakog verovanja nema izlaza
Bez jakog verovanja nema izlaza
Nedavno je, posle niza komplikacija, Miroslav Lekić, scenarista i reditelj, završio snimanje filma 'Lavirint', u produkciji 'Vansa'. A ne treba puno znati o ovdašnjoj kinematografiji da bi čovek shvatio da je problem u novcu.
'Čak i nezavisno od toga što je ovo za naše prilike skup film, kinematografija uvek ima te probleme. Ne znam nijedan film koji je snimljen a da nije imao tu vrstu poteškoća. To je, jednostavno, postalo opšte >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mesto, nešto sa čime se startuje. Iz toga su proistekli i problemi u ovom filmu. O onim kreativnim, koji zavise od vas i vaših saradnika, nema potrebe govoriti, jer njih rešavate.' Snimanje je prolongirano, tako da su neke scene u vodi glumci snimali na minus deset...
- Završne scene u lavirintu snimali smo 22, 23. i 24. decembra kada je sa minus deset otoplilo na minus tri (smeh). Šalu na stranu, voda se greje u bazenu, ali grejači moraju da se isključe zbog sigurnosti u trenutku kada uđemo u objekat, jer su pod visokim naponom. Kako su glumci komentarisali svoju 'zavidnu' situaciju?
- Gaga je to najviše komentarisao: 'Ko mi je kriv kad nisam hteo da učim za inženjera?!' Bez obzira na ronilačku opremu koju smo imali, bilo je to za njih jako teško, jer redosled scena je takav da su oni stalno mokri. Mora se priznati, herojski su to izgurali.
Da li se i ministar Lečić smrzavao?
- Pa, on je vrstan profesionalac. Da li vam je, u finansijskom smislu, pomoglo to što ste angažovali ministra kulture?
- Nama je to više smetalo jer je on, po prirodi stvari, tanak sa vremenom. Morali smo da mu se prilagođavamo. Međutim, kada sam se odlučio za njega, znao sam da će to biti problem. A što se finansija tiče, dobili smo kao i svaki drugi film. Sam naziv 'Lavirint' može da asocira i na trenutne društvene prilike i na problematiku pojedinačnih ljudskih života...
- Sam naziv zbilja ima širok spektar asocijativnosti. Međutim, priča nije vezana za političke probleme tokom poslednje decenije. Dakle, ne bavi se našom stvarnošću u tom smislu. On je pre asocijativan u smislu privatnog lavirinta, naoko bezizlazne situacije u kojoj se većina ljudi u nekom trenutku svog života nalazi. Između ostalog, moj junak, čovek u zrelim godinama našao se u jednom trenutku ispred zida ne znajući više u kom smeru da se kreće. Pokušavajući da nađe izlaz, zapada u čudne situacije u kojima, do samog kraja, ne shvata da je zapravo marioneta u jednoj složenoj igri koja se plete oko njega. Dakle, i sam scenario ima strukturu lavirinta, krećete se kroz njega, često ste na pogrešnom putu i taman kad pomislite da ste otkrili o čemu se radi, shvatite da ste u nekoj vrsti ćorsokaka. Nekako, kao u životu, i danas i kroz istoriju. Ne bazira li se vaš scenario na istorijskim podacima?
- Cela ideja za priču začeta je kada sam istražujući literaturu o Kalemegdanu pročitao priču o poznatom uglednom bečkom arhitekti koji je došao u Beograd da završi rekonstrukciju Kalemegdanske tvrđave, koja je tada bila u austrijskim rukama. Bečki dvor je, posle izvesnog vremena, ustanovio da suviše novca odlazi na to i poslao jednog inspektora da ispita stvari, ali on je stradao. Arhitekta je bio optužen da ga je ubio kako bi skrio svoje malverzacije i pogubljen ja na terasi Kalemegdanske tvrđave. A to je čovek koji je napravio ne samo Kalemegdansku tvrđavu, već i čitav niz podzemnih hodnika za koje su vezane mnoge misteriozne pretpostavke, jer, jednostavno, nisu ispitani. A kada god nešto nije ispitano, to budi misteriozne projekcije. Drugi deo istorijske potke vezan je za prvu, ranohrišćansku jeres koja se pojavila u III veku naše ere. Nije reč o istorijskoj činjenici, ali meni je to izgledalo kao prvi kamen velike lavine koja se potom desila unutar crkve - šizme, cepanja, i tako dalje. Lavine koja, čini mi se, traje i danas. Na koji način se film bavi tim pitanjima?
- Film govori o podelama (uopšte), o uzrocima podela, o veri, o načinu prilaženja veri... Da li film zahteva nekakva predznanja?
- Ne, pokušao sam da napravim slojevit film. Bazična priča je triler. A postoje i drugi, da kažemo, dublji slojevi. Kao sa svakim umetničkim delom, čovek može dobiti ono što uloži, odnosno učita. A ima li 'otkrovenja'? Kako se prolazi kroz lavirint, i taj na filmu i onaj u životu?
- Vrlo je složen i zanimljiv sistem kako se prolazi kroz lavirint. Mislim da će i gledaocima biti uzbudljiv. Postoje razne prepreke i razne dileme u traženju izlaska iz lavirinta. A što se tiče nečijih privatnih lavirinta, biću veoma zadovoljan ako nekom, zahvaljujući filmu, padne na pamet spasonosna ideja. Koja je ključna dilema sa kojom se junaci sreću?
- Pitanje vere, ali ne u religijskom, već u ljudskom smislu. Pitanje privatnog opredeljenja. U jednom trenutku postoji strašna dilema da li tim putem treba dalje ići. Sve ukazuje da ne treba, ali nešto vas vuče. Odluka ne počiva na zdravorazumskim elementima, već je bazirana na činu verovanja. Hoćete da kažete kako je verovanje zapravo dobar put da se nađe izlaz iz sopstvenog lavirinta?
- Uveren sam da je upravo verovanje odgovor na lavirinte u kojima se svako od nas privatno nalazi. Kada sam počeo da se bavim lavirintom kao pojmom i fenomenom, naišao sam na zanimljivu ranohrišćansku tezu. Izlaz iz lavirinta posmatra se kao neka vrsta ponovnog rođenja. Dakle, on je koncipiran tako da postoji samo jedan ulaz i samo jedan izlaz, između kojih je mnoštvo hodnika, a 'svetlo' na tom putu i u tom tumaranju pruža verovanje.
Lavirint u Košutnjaku
Dragan Gaga Nikolić i Branislav Lečić, braća u filmu, snimljeni u scenskom lavirintu, koji je specijalno napravljen za potrebe filma. Autor ove zaista impresivne scenografije, izgrađene u Košutnjaku, je Veljko Despotović. Tatjana Njezić
.jpg)
