Izvor: Blic, 15.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez iluzija se ne može živeti
Bez iluzija se ne može živeti
U drugoj polovini avgusta, u okviru Belefa, biće premijerno prikazan komad 'Mala triologija o smrti', u režiji Nebojše Bradića, u kome igraju Đurđija Cvetić, Dragan Petrović Pele, Nebojša Dugalić, Milica Zarić, Ljubinka Klarić, Tanja Živanović i ekipa studenata završne godine beogradske Akademije. Dragan Petrović Pele, koji igra Smrt, za 'Blic' kaže:
'Ovo je, na prvi pogled, čudan tekst; Elfride Jelinek nije nimalo jednostavna. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Ona priča o nekim životnim istinama a da pri tom ne upada u zamku opšteg mesta. Centralni lik je čovek kao takav. To su lica koja svakodnevno viđamo. Uz to, evidentan je njen specifično kritičan odnos prema konformizmu evropske civilizacije danas.' Kako to ona, na primer, govori o čoveku?
- Ovaj tekst govori i o strahu od smrti. U izvesnom smislu, mogli bismo ga čak nazvati ironičnim igrokazom. To su tri, uslovno rečeno, nevezane priče koje se prožimaju poput nekakve beketovske forme. Ima tu raznih stvari, najviše groteske i, naravno, njenog tananog smisla za ironiju.
Šta vam se u svemu tome čini naročito bitnim?
- Možda upravo ta ironija i taj humor koji prožimaju sve. Upravo kao i u životu, mnoge stvari se lakše podnose kroz prizmu ironije i u ogledalu duhovitosti, što nikako ne znači, ili pak ne mora značiti, površnost. Naime, to o čemu govori, ona ne tretira kao tešku već kao važnu temu. Ljudi se, eto, u svojim životima batrgaju i prema svemu imaju odnos takav kakav imaju, što je, sa njenog stanovišta - nepotrebno. Elfride Jelinek nije slučajno jedan deo komada posvetila glumici i kroz nju gledala na to pitanje smrti. U drugoj partiji dominantna je njena ćerka, pa zatim lovac. Svojevrsna parafraza bajke o Snežani i sedam patuljaka. Treći deo se odnosi na putnika. Jer, čovek jeste zapravo u svom životu u isto vreme i glumac i dete i putnik, odnosno tragalac. Neretko se govori o uticaju uloge na glumca. Kako je na vas uticala uloga, budući da igrate Smrt? Da li se možda promenio vaš odnos prema smrti?
- Ne znam koji je to posao odvojen od života. Ali, svakako da je, u tom pogledu, realno životno iskustvo to koje menja taj odnos i čini ga ovakvim ili onakvim. Nisam bio pošteđen susreta sa smrću, i to iz bliske perspektive. Međutim, lično sam optimista i trudim se da u životu zadržim taj optimistički duh koliko god mogu. Nemam naročito visoko mišljenje o toj sili niti strah kakav, koliko mi se čini, većina ljudi ima. Ima u ovoj predstavi, i u mojoj ulozi, nečeg na prvi pogled vrlo čudnog. Šta je čudno?
- Ljudi, to jest likovi u komadu jesu groteskni. Smrt je najrealističnija, najobjektivnija i najprizemnija. Apsurdno, zar ne? Čini mi se da to može zvučati suvoparno i morbidno, a nije. Zaista nije, zbog mnogo životnih i mnogo pozorišnih razloga. Kako vi vidite poziciju pozorišne umetnosti danas i ovde?
- Kod nas se u kratkim intervalima, ne baš čestim, javlja nekakav blagonaklon odnos prema pozorištu. Mislim da je to skopčano s pozicijom fenomena iluzije, sa stanjem u društvu koje nije samo danas takvo. Možda je čak uvek bilo takvo. Kao da je to stvar prirode, stvar mentaliteta. Poznato je, na primer, kako je spektakularno izgledala sahrana Klerk Gebla i sa koliko frenetičnih masa na ulicama. A kad malo razmislite, nije tu umro samo čovek, pre svega umrla je iluzija. Zapravo, jedan deo neke velike iluzije. Mi ne znamo tu prostu istinu da se život dobrim delom sastoji od iluzija, da se bez toga ne može živeti. Samo od materijalnog sveta jednostavno nije moguće iole smisleno postojanje, valja malo voleti i cvet i životinju i prirodu i vazduh i knjigu i umetnost i boga, bar u smislu iluzije bez obzira na teizam i ateizam. Vratimo se predstavi i onome njenom delu koji vidite kao angažovan, aktuelan za sadašnji trenutak.
- Na jednom mestu u komadu jedan lik kaže da on mora uništiti tamo onoga kako ovaj ne bi uništio njega, a da pri tom nije data nikakva konkretna opasnost. Hoću da kažem, to je to osećanje da te neko ugrožava i da ti moraš da intervenišeš bez obzira na to da li je to zaista tako. Kao jedno umišljeno osećanje, kao demon deluje ta uglavnom uobrazilja da te neko stalno ugrožava. Iz nekog čudnog straha, misleći da se štitiš, pokrećeš lanac negativnog. Možda je to počesto i na ivici patologije. Odakle, kako i zašto, pitanja su o kojim treba da razmišljaju oni koji su stručni u tom smislu. Šta vi mislite?
- Po mom uverenju, to je skopčano upravo sa nedostatkom (zdravih) iluzija. Sa stvarima koje su u glavi, ali koje treba prvo da budu u duši i u srcu, pa tek onda u glavi. Nadovezuje se i pogrešno i prizemno tumačenje simbola kao i nedostatak pojedinačnog, ličnog integriteta. U predstavi postoji i hor koji zapravo predstavlja masu, a ona bezuslovno prihvata sve što joj se kaže. I to je jedno od ozbiljnih obeležja današnjice koje teško da će izaći na dobro. Tanja Nježić
.jpg)
