Izvor: Politika, 08.Nov.2011, 00:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beg iz sive svakodnevice
Ekskurzije doprinose proširivanju znanja, osamostaljivanju i međusobnom zbližavanju učenika, kao i boljem upoznavanju sa nastavnicima
Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba, a u njemu đačke ekskurzije! Ako se ne desi neka nesreća! Na ekskurziji smo nešto, što nam je važno, učinili prvi put ili smo očekivali da će tako biti! Ili smo hteli da bude! I to se pamti za ceo život! Velike nade i velike želje nose velike emocije. Kome se želje ostvare, taj se hvali, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a kome ne – taj je „u bedaku”, pa se uhvati flaše ili nečeg goreg...
Školske ekskurzije su velika briga za đake, njihove roditelje i nastavnike. Deca bi da odu što dalje i da se provedu što je moguće bolje! Roditelji su na muci kako da isfinansiraju putovanja na atraktivna i skupa mesta, koliki džeparac da daju da se njihovo dete ne razlikuje mnogo od drugih po tome šta će moći da plati, da može da telefonira, da kupi sebi nešto, ako može ekskluzivno. A nastavnici brinu kako da bezbedno putuju i da se svi srećno vrate! Ko će dežurati i kako? Kako predvideti koji učenik će biti problem ili može imati problem? Gde ih pustiti da idu sami, a gde ići sa njima?
Zašto uopšte ići na ekskurziju, ili zašto škole organizuju ekskurzije, kada je sve tako komplikovano? Ekskurzije su deo planiranih aktivnosti koje treba da doprinesu proširivanju znanja stečenih u školi, osamostaljivanju i međusobnom zbližavanju učenika, kao i njihovom boljem upoznavanju sa nastavnicima izvan škole, gde su glavne tačke susretanja svih samo učenje i ocenjivanje.
Nekada su ciljevi ekskurzija bili: upoznavanje naše domovine „da bismo je više voleli”, posete istorijskim mestima, jačanje drugarstva i prijateljstva itd. Ali je uvek, pa i tada, bilo sitnih gluposti, velikih radosti i rizika. Posete muzejima i drugim hramovima kulture odavno su manje važne od noćnog provoda u diskoteci. U međuvremenu su došla neka „vunena vremena” koja traju već dvadeset godina. Ekskurzija je postala beg iz sive svakodnevice, koliko za učenike toliko za nastavnike; da se tamo gde se ide može nešto praktično i korisno dobiti odmah (na primer, kupiti jeftiniji sir, čizme ili bunda), i najzad, da se putuje negde da bi se po povratku kući moglo reći da si tamo bio (nije važno koliko si vremena proveo i šta si radio)!
A sada bismo da nam ekskurzije budu nešto drugo. Nije nam baš jasno šta, samo da deca i roditelji budu zadovoljni i ne misle da su uludo trošili novac, a da nastavnici uspešno obave svoj zadatak. Na ekskurzijama se mogu desiti loše stvari, ali takvi događaji su jednako prisutni u učeničkoj populaciji i među nastavnicima i u školskoj sredini, bez putovanja. Nema ničega među decom čega nema među odraslima. Pitanje je kako organizovati putovanje da se nemili događaji preduprede, odnosno prežive sa što manje štetnih posledica.
Neophodna je priprema kako u školi i odeljenju, tako i u kući učenika. Lako je reći, ali teško je učiniti. Najsigurnije su one situacije kada se sve tri strane dogovaraju oko bitnih stvari, počev od toga gde se i zašto ide. Učenike podstiču da naprave plan putovanja kroz nastavne aktivnosti (geografija, istorija, umetnost, jezik). Sa roditeljima treba diskretno proveriti rizike za svakog učenika i postići dogovor o tome koliko novca da ponesu, koliko slobode će imati u toku putovanja, koliko će biti moguće ispuniti njihove individualne želje. Najvažniji je ugovor sa učenicima u vezi s tim šta se sme, a šta ne sme. Unapred tražiti da se izjasne i eventualno odustanu oni koji te uslove ne mogu da ispune. Prave se posebni dogovori sa formalnim i neformalnim vođama učenika koji kreću na ekskurziju. Nastavnici koji putuju sa decom formiraju tim koji deli obaveze nadgledanja, kontrole i davanja podrške u toku 24 sata dnevno, od polaska do povratka kući.
Ekskurzije su lepe i korisne, ali i rizične, jer su svet i život postali takvi. Nećemo rešiti problem ako zabranimo ekskurzije. Ali biće još gore ako pustimo da stvari teku tako kako je sada.
Doktor psihologije, naučni savetnik Instituta za pedagoška istraživanja u Beogradu
Slavica Maksić
objavljeno: 08.11.2011.
