Izvor: Blic, 08.Jul.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bedak kao jedini srpski specijalitet
Bedak kao jedini srpski specijalitet
Komad 'Večeras slušate' bitno se razlikuje od mog prvog komada koji se izvodi u Ateljeu 212, pre svega po žanru, ali i jeziku i senzibilitetu. Ja sam jedan od onih pisaca koji uživa igrajući se u i sa žanrovima - kaže Dušan Ristić, dramski pisac mlađe generacije, pre par godina najavljen kao veliko otkriće domaćeg pozorišta. Njegove drame izazvale su pažnju javnosti, s tim što su mišljenja o njima izrazito suprotstavljena i kreću >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se od omalovažavanja do veličanja.
'Posebno sam ponosan što sam komadom 'Večeras slušate' uspeo da u srpsku dramaturgiju uvedem nešto što do sada ovde nije postojalo, a reč je o brzim holivudskim skrubol komedijama iz tridesetih godina prošlog veka, kroz koje su postajali zvezde glumci poput Kerija Granta, Barbare Stenvik, Kerol Lombard. U jednom takvom okruženju smeštena je priča o grupi pozorišnih entuzijasta koji spremaju i izvode radio dramu pred sam početak drugog svetskog rata u Beogradu. Taj komad ujedno je i nostalgični omaž jednom vremenu i društvu koje je zauvek nestalo tog aprilskog dana 1941. godine, ali je takođe i svojevrsni omaž radio drami kao formi i Orsonu Velsu čija se čuvena radio adaptacija 'Rat svetova' izvodi u mom komadu'. Pred premijeru vašeg komada 'Mala ljubav za mene ili šta plaši Vinsenta Prajsa' najavljeni ste kao novo ime srpske dramaturgije. Da li ste se slagali tada sa time i važi li to i danas?
- To, naravno, nije na meni da komentarišem. Mogu samo da kažem da sam se pisanjem oduvek bavio beskompromisno, ne koketirajući ni sa geopolitičkim zemljotresima ni sa prolaznim modnim trendovima koji se kao dosadni čičak vrlo često zakače za književnost, naročito za primenjenu književnost kao što su literarni predlošci za pozorište i film. Ja apsolutno stojim iza svega što sam ikada napisao i pohvale su mi prijale - naravno, ali zaista ne mogu suvislo da reagujem na mišljenja određenog kruga ljudi koji smatraju da im je data ta sloboda da tvore opšte mišljenje o pozorištu. To je već zabran lične sujete čija temperatura po pravilu nema veze sa pravim kvalitetom onoga što ste uradili. Kada je o pisanju za pozorište reč, jedan od predvača na FDU je na primer izjavio da drama nije književnost i da pisanje za pozorište nije bavljenje literaturom.
- To je po mom mišljenu izjava za medicinsko proučavanje. Ako pisanje za pozorište nije literatura ja onda stvarno ne znam šta je literatura, s obzirom na činjenicu da je jedan čovek koji je pisao isključivo za pozorište ujedno i najveći pisac u istoriji ljudskog duha. Dramska književnost je najposebnija i žanrovski najspecifičnija književna struktura i dobre komade mogu da pišu samo najveći majstori. To bi bilo isto kao kada bi neko ozbiljno tvrdio da Nemci igraju lepši, kreativniji i poetskiji fudbal od reprezentacije Brazila.
Jedan drugi predavač sa istog fakulteta, pak, ide dalje i tvrdi da su sve teme u pozorištu već potrošene i da više sem reciklaže motiva ništa drugo nema smisla?
- Oduvek je bilo moguće pronaći mesto sa koga se moglo tvrditi da je od tog trenutka pa nadalje sve reciklaža. Verovatno je neki visoki mislilac u devetnaestom veku bio ubeđen da u teatru više ništa neće imati smisla posle, recimo, Ibzena, no onda se pojavio Čehov i sve to srušio. Slično je bilo i u teoriji romana koju je Džojsov 'Uliks' potpuno obezvredio. Ako nemamo nadu da je umetnost neiscrpni rezervoar nečeg novog, onda zaista nema nikakvog ozbiljnijeg smisla baviti se njome. Kakvo je pozorište u Srbiji po vašem mišljenju danas?
- Ono je, na žalost, u najvećem postotku ili učmalo recikliranje pozorišta mentaliteta ili levičarsko teoretisanje na temu pravde, dobra, zla, tiranije i sl. Za mene je pisanje drama pre svega pričanje priča. Drama - kako je to maestralno primetio ser Alfred Hičkok, verovatno najveći filmski režiser - to je život iz koga su isključeni svi dosadni elementi. Ja tako doživljavam pozorište i iskreno prezirem svaku vrstu otvorene političke angažovanosti u dramskoj književnosti, pa i u umetnosti uopšte. Vaš scenario je prošao na konkursu Ministarstva za kulturu i biće snimljan film po njemu. O čemu je tačno reč?
- Reč je o scenariju za film 'Skoro sasvim obična priča', koji će režirati jedan mladi i vrlo talentovani režiser Miloš Petričić. Na konkursu Ministarstva kulture za filmski projekat mi smo bili jedini debitanti. Vrlo sam ponosan na činjenicu da smo pridobili komisiju isključivo kvalitetom scenarija koji je od strane komisije posebno apostrofiran. Što se same priče tiče - u pitanju je prva prava moderna, urbana srpska romantična komedija. U njoj je reč o mladim ljudima o kojima kod nas nikada nije snimljen film - onima koji imaju svoj determinisan muzički ukus, koji prate trendove, gledaju filmove, čitaju knjige i kapiraju svet oko sebe kao deo svog izbora a ne nametnute stvarnosti. Zaista smatram da je alarmantni trenutak da se ovde najzad napravi jedan istinski drugačiji film koji će pokazati da u ovoj zemlji ne žive samo mentalni invalidi, degenerisane mutanti i polupismene kreature i da Srbija nije geto prljavih ružnih i zlih ljudi. Šta je sa tezom da svet ne želi takav proizvod odavde?
- Tu tezu su promovisali autori koji valjda iz dodvoričkih ambicija šibaju najogavniji bedak koji mogu da uvale Zapadu kao ultimativni srpski specijalitet. To je ujedno toliko licemerno i toliko odvratno da ne želim ni da komentarišem. Ako, pak, Svet zaista ne želi da vidi drugo lice ove zemlje (u šta ja, naravno, apsolutno ne verujem), onda ovu priču sa još većim ponosom želim da prezentujem domaćoj publici koja - to želim da podvučem - jeste jedna od najobrazovanijih filmskih publika na planeti. A ima li publike koja je manje zaslužila da se stidi sopstvene kinematografije od takve? Samo da malo više istinski volimo ovu zemlju, voleli bismo više i sebe i ne bi nam sopstveni padovi bili ključno ishodište sopstvene umetnosti. Jer, niko nas nikada neće više poštovati od nas samih. Željko Jovanović
