Izvor: Politika, 30.Sep.2015, 08:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beda od pobeda
Čak i ako se u konkretnom slučaju složimo sa ocenom o „velikoj pobedi nad Hrvatskom“, ne bi bilo loše da pogledamo za trenutak realni (spoljno)politički bilans srpske vlasti
Čini se da Aleksandar Vučić neprestano rešava sledeću kvadraturu kruga. Kako istovremeno zadovoljiti svoje – bar na rečima – prilično ratoborno i ksenofobno biračko telo i, najblaže rečeno, takođe prilično antisrpski nastrojenu briselsku i vašingtonsku birokratiju i zapadno javno mnjenje. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Mislim da to nikako nije moguće, pogotovo ne na duži rok. Ali, ako pratite srpske velike medije, reklo bi se – ništa lakše od toga.
Nije se teško složiti s tvrdnjom da je ovu poslednju rundu eskalacije između Beograda i Zagreba „zakuvala“ hrvatska strana, tačnije premijer Milanović, koji je očigledno pokušao da u završnici kampanje za parlamentarne izbore iscedi još koji procenat podrške kod tradicionalno antisrpski nastrojenih hrvatskih glasača.
Ali poenta je da je, zapravo, Milanović ovoga puta izrekao ništa strašnije, a pogotovo ništa važnije ili „antisrpskije“ od onoga što su na račun Srbije i Srba mesecima i godinama izricale praktično sve visoke hrvatske političke ličnosti, a što je uglavnom ostajalo bez odgovora sa beogradske strane. I u tom pogledu ni ova aktuelna Vučićeva vlada nije bila ništa bolja, tj. principijelnija, već je, šta više, radi propiranja starih biografija, često napadno („samarićanski“) okretan drugi obraz i karikaturalno igrana uloga žrtve i regionalne „majke Tereze“.
No, izgleda da je sada i u Nemanjinoj ulici prevladala procena da valja malo podgrejati nacionalne strasti i naelektrisati biračko telo koje je u poslednje vreme počelo pomalo da se hladi prema vođi zbog stalnog prolongiranja obećanja o boljem životu i politike prema migrantima. Zato je vernim tabloidima i najbližim saradnicima naloženo da malo „podlože“. Drugim rečima, kada im je već zabranjeno da mrze Amerikance, kad moraju da vole Angelu Merkel, Tonija Blera i ostale vođine nove prijatelje, ličnu, nacionalnu i socijalnu frustraciju je najbolje iskaliti prema Hrvatima i „izdajnicima“ iz opozicionih i sopstvenih redova.
Čak i ako se u konkretnom slučaju složimo sa ocenom srpskih vlasti i medija o „velikom diplomatskom uspehu“ i „velikoj pobedi nad Hrvatskom“, ne bi bilo loše da pogledamo za trenutak realni (spoljno)politički bilans srpske vlasti za poslednjih nekoliko meseci.
– Nakon velikog pritiska Zagreba, 2. juna 2015. Veljko Marić, punovažno osuđen na 12 godina zbog ratnih zločina nad Srbima, izručen je Hrvatskoj. Bez reciprociteta. Hrvatska politika i hrvatska javnost su tom pitanju pridale najveću moguću važnost i mesecima insistirale na tome kao uslovu u svojim kontaktima sa Beogradom. U Srbiji na tu temu niko nije obratio pažnju, niti se zbog Marićevog izručenja bilo ko uzbudio.
– Ratni komandant Srebrenice Naser Orić, osumnjičen za najteže zločine nad Srbima u Podrinju, uhapšen je 10. juna na aerodromu u Bernu. Ovo hapšenje izazvalo je pravu buru protesta u Sarajevu, ustalasala se javnost, ogorčeno reagovao Bakir Izetbegović. A gradonačelnik Srebrenice je postavio ultimatum i zapretio otkazivanjem komemoracije u Potočarima ako „branilac Srebrenice“ ne bude hitno oslobođen. Epilog je bio više nego očekivan – Orić nije izručen Srbiji, nego je isporučen BiH, i to taman na vreme da zakazani spektakl u Potočarima ne bude doveden u pitanje.
– Dana 9. jula, posle višegodišnje pravne bitke u kojoj su organizovano nastupale hrvatske vlasti, mediji i bezbednosne službe, Dragan Vasiljković („Kapetan Dragan“) izručen je Hrvatskoj koja je na tome, godinama, uporno i permanentno insistirala. Zvanična Srbija se nije oglasila ovim povodom, niti je, na primer, tražila njegovo izručenje, odnosno preuzimanje slučaja, analogno slučaju gorepomenutog Marića.
– Dana 11. jula Vučić je otišao u Srebrenicu na manifestaciju čiji su organizatori, pozivajući se na presude Haškog tribunala, i ignorišući sve neselektivne i jezive zločine nad Srbima u tom kraju prethodnih godina, događaj iz 1995. proglasili „jedinstvenim“, „genocidom“ i „najvećim zločinom posle Drugog svetskog rata“. Tamo je bio ružno napadnut, izviždan i ponižen, a što je posle pretvoreno u „pokušaj atentata“ i u srpskim medijima danima opevano kao „hrabrost“, „pobeda“ i veliki spoljnopolitički uspeh.
– Dana 25. jula Sud u Strazburu definitivno je odbacio žalbu Srbina Dragana Novakovića, kome su hrvatske vlasti oduzele stan jer je 1991. napustio Sisak (grad u kome je te 1991. ubijeno oko 500 srpskih civila), a u stan se vratio nakon rata 1996. Ovim je na najvišem evropskom sudskom nivou legalizovana skandalozna praksa Hrvatske da oduzima stanove srpskim izbeglicama koje su pobegle od zločina i rata.
– Dana 25. avgusta potpisan je (drugi) Briselski sporazum kojim je, pored ostalog, predviđeno da Kosovo dobije međunarodni telefonski broj, a hidrosistem „Gazivode” (in)direktno integriše u kosovski elektroenergetski sistem.
– U međuvremenu, Priština je primljena u Interpol i MOK, i upravo je u toku velika ofanziva za prijem u Unesko.
Možemo se samo pitati šta bi tek bilo da nam ne ide tako dobro, da nismo regionalni lideri i da nam premijer nije toliko cenjen i poštovan svuda u svetu. Šta hoću da kažem? Ništa specijalno. Nadam se da ovi nasumični primeri dovoljno govore sami za sebe. I o našem međunarodnom položaju i o ugledu koji aktuelna vlast uživa. Sve u svemu, još nekoliko godina i još nekoliko ovakvih „trijumfa“ i od Srbije zaista neće preostati gotovo ništa.
