Izvor: Blic, 13.Apr.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bavim se reformom svojih poslova
Bavim se reformom svojih poslova
Moje skromno iskustvo u vezi sa obeležavanjem 50. izvođenja 'Zagonetnih varijacija' govori mi da ni 100, koje upravo obeležavamo, ne može ni da naškodi, ni da pomogne samoj predstavi - kaže naš proslavljeni pozorišni, televizijski i filmski glumac Marko Nikolić, govoreći o ovom pozorišnom jubileju. Naime, u utorak, 16. aprila, biće stoti put odigrana predstava Erika Emanuela Šmita 'Zagonetne varijacije' u režiji Božidara Đurovića, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u kojoj Marko Nikolić, zajedno sa Borisom Pingovićem, publiku spretno vodi kroz pravi lavirint međuljudskih odnosa sa filozofskim konotacijama i posledicama.
'Ovaj jubilej je reč značajan je međutim, zbog toga što je reč o, najblaže rečeno, dosta zatvorenoj predstavi sa filozofskim temama. Drago mi je zbog jubileja tim pre što se nije očekivalo da će ova predstava imati toliki odziv publike' kaže za 'Blic' Marko Nikolić. Pominjete odziv publike koja često iznenadi svojom posetom. Delite li utisak da se naša publika malo potcenjuje?
- Vrlo često se kaže, naročito to čine reditelji, daj molim te da to sklonimo, niko živ neće razumeti. To, naravno, uopšte nije tačno. Mi se često odnosimo prema publici kao prema deci koja ništa ne razumeju. Publika je, međutim, sazrela ne samo usled praćenja umetničkih sadražaja, već i zbog onoga šta nas je sve snašlo i snalazilo. Sazrevanju publike su dosta doprinela mala pozorišta i male predstave u kojima igraju vrhunski glumci. Evidentno je da su mala pozorišta nastala zbog nemaštine, angažovano je znači dvoje-troje, najviše četvoro glumaca, međutim pažljivo birani tekstovi koji, naravno, nemaju dubinu Dostojevskog, približili su pozorištu one ljude koji nikada ne bi ni ušli u pozorište. Tu, pre svega, mislim na 'Slaviju', 'Kult', 'Dadov' i tako dalje. I nije moguće da skoro polovina onih koji su bili u tim pozorištima neće početi da dolaze u ova zvanična, velika pozorišta kako bi videli šta se to tamo radi.
Zašto igrate tako retko u svom matičnom Narodnom pozorištu?
- Posle 30 godina bavljenja ovim poslom, shvatio sam da je to vreme proletelo i doneo sam odluku da više neću da igram takozvane uloge koje zapušavaju rupe, neću više da igram uloge pod izgovorom 'mnogo bi bilo značajno da igraš tu i tu ulogu i taj i taj komad'. Rekao sam hoću da odigram jednu, dve glavne uloge i tek onda pristajem da igram takozvane epizode, ali samo ako to zahteva projekat, ako to zahteva podela u kojoj ima još značajnih glumaca. I svi su mi, počev od porodice, preko kolega, pa do ljudi iz direkcije Drame priznali da sam u pravu zbog takve odluke. Međutim, glumac je proklet, daj glumcu tekst koji mu se dopada i on je gotov. Pročitao sam komad Martina Makdone 'Poručnik sa Inišmora' i odmah rekao 'hoću', iako ću u toj predstavi igrati sa šest, sedam mladih ljudi, početnika što je, da ne budem pogrešno shvaćen zadovoljstvo samo po sebi. Ali nisam mogao da odolim uprkos primaljivim ponudama sa strane. Izgleda da je za glumca važniji tekst od glavne uloge. Igraćete u filmu Gorana Markovića, da li je rano govoriti o tom projektu?
- Ne bih mnogo pričao o filmu, tim pre što ne znam sve o produkcijskim odnosima, ali mogu da kažem da je, po mom mišljenju taj scenario dobar. Pitao sam se da li je film o tim događajima, o policiji, o kordonima uopšte moguć; međutim, kada sam pročitao scenario video sam da će to biti film od krvi i mesa, sa više krvi nego mesa. To je film koji prati sudbine jedne strane o kojoj malo znamo i nije mu cilj da rehabilituje policiju, nego da ukaže na to šta znači indoktrinacija, šta znači ideološko zaglupljivanje. Zašto se ne bi znalo više i o tim ljudima kada već sve znamo, kada je svačiji prljavi veš na ulici. I to tim pre što su te priče ljudske. Mislite da je došlo vreme da se pozabavimo onim šta je ko i kako radio?
- Ljudi su počeli da tvrde kako kod nas nije dobra politička situacija zato što svaki dan u novinama onaj optuži onoga da nije Srbin, onaj onog da je peder, onaj kaže da je ovaj nepismen. Kao da se u svetu ne svađaju i kao da Blera svaki dan ne optužuju ko zna za šta. Jedina razlika u odnosu na ranije doba je u tome što u proteklih 50 godina komunizma kod nas nije moglo da se priča o tome, a događale su se iste stvari. Svađaju se, na kraju krajeva, svi - muž i žena, brat i sestra, svi. I tu nema ničeg interesantnog. U predstavi 'Program uživo' ja izgovaram rečenicu, citat kineskog političara: 'Nije važno da li je mačka crvena, crna ili bela, važno je da lovi miševe'. Hoće reći, nas zanima dobar život, plate i tako dalje, a ne politička pripadnost. Da li vas je neko konsultovao u vezi sa predstojećim zakonskim rešenjima u pozorištu i kako ih vi komentarišete?
- Imam još sedam godina da penzije i uložio sam u pozorište mnogo raznih vrsta trudova tokom svoje karijere. Reforma kojom se ja bavim tiče se organizacje moje glumačke ličnosti i mog posla i mojih ličnih obaveza, s tim da ona ne ugrožava drugoga. Ako mi bude odgovarala uklopiću se, ako ne - poljubiću, pa ostaviti. Nemam ja više tog entuzijazma. Dobro je što taj zakon o pozorištu rade mladi ljudi koji će provesti život na pretpostavkama koje danas uspostavljaju. Ja sam preumoran i da nisam dobio treće dete koje moram da izvedem na put ne bih ni radio više. Zarađujem od svoje trinaeste godine i dosta je više. Da pređemo na veselije teme; hoćemo li vas i ovog leta viđati na Beloj steni?
- To nije vesela već najugodnija tema kojom sam se svima popeo na glavu. Pokušavam da ubedim svoje kolege da prihvate taj način života, života na reci i pored reke, koji uopšte nije skup kako oni misle, i da je takav način života najpribližniji onome što jednom, ne samo glumcu, nego umetniku treba. Naš život se odvija između pauza proba i pekida snimanja, ukalkulisan u minut. Na reci biraš s kim ćeš da razgovaraš, da popiješ piće, kad ćeš da ustaneš, tamo sve pada u vodu, a voda zatim to odnese. Da li se rado sećate Gige Moravca?
- Nema potrebe da se sećam, podsećaju me stalno. Pre neki dan sam se u praznoj ulici susreo sa navijačima. Idem im u susret i pokušavam da se zabašurim, savijem glavu, gledam u stranu, ali ne vredi. Kako su me ugledali, počelo je skandiranje 'Gigo, majstore'. Međutim, malo zatim setili su se Vožda i onda krene: 'Vožde, spasi nas' i slično, da bi na kraju počeli da skandiraju: 'Ne damo te, Nikoliću Marko'. S jedne strane, malo mi je bilo neprijatno, jer nisam ja košarkaš da mi skandiraju, ali mi je, s druge, bilo i milo. Prvo zbog toga što su se vezali za ta dva lika koji su obeležili moju karijeru, ali i zbog toga što su se setili mog imena. Nisu me sahranili kao Petar Volk u svojoj Enciklopediji. Da li vas je to pogodilo?
- U početku da, a onda mi je bilo smešno. Čoveka više ništa ne može da iznenadi počev od vašeg 'Blica', koji kupujem od prvog broja i koji ću morati da prestanem da kupujem zbog pozorišnog repertoara. Na moje uši je čovek razgovarao telefonom s nekim u 'Blicu', a sutradan je pisalo pogrešno. Da ne govorim o tome da danima izlazi pogrešno vreme početka predstava ili netačan naslov. Bolje je ne objavljivati repertoar nego da bude pogrešno objavljen. Zašto ne pogreše, pa napišu da je premijer Srbije Zoran Đurić. Da se razumemo, nisam ja ljut zbog toga što je neki gledalac izostao sa moje predstave, već zbog tog ošljarenja. Nije problem to što je napisao Volk, ali zbog ljudske greške, zbog nemara, sutra će da prsne brana na Đerdapu. Zato ja nisam sentimentalan u tom pogledu, svako ko je nesposoban treba ga otpustiti, kao što i mene treba otpustiti ako ne trebam Narodnom pozorištu. Željko Jovanović
