Izvor: Blic, 08.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bavim se gradivom iz diplomatije
Bavim se gradivom iz diplomatije
- Bilo mi je malo neobično. Osim uzbuđenja što se ponovo vidim sa nekim dragim ljudima sa kojima sam godinama dobro sarađivala, osećala sam i neku čudnu zebnju, skoro tremu. Kao da izlazim na scenu - rekla je Vida Ognjenović, na početku razgovora za 'Blic', odgovarajući na pitanje kako se oseća zbog povratka na veliku scenu Narodnog pozorišta u Beogradu nakon gotovo čitave decenije. Prisetimo se samo podatka da je upravo Vida Ognjenović, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kao upravnik Nacionalnog teatra, otvorila čuvenog 9. marta 1991. godine, kapije ovog pozorišta i pustila tadašnjeg opozicionog lidera Vuka Draškovića da se obrati građanstvu sa terase ovog zdanja. Smenjena je, nedugo zatim.
Govoreći dalje o svojim emocijama i razmišljanjima tim povodom Vida Ognjenović (nedavno je objavila zbirku drama i 'Najlepše priče') navodi da je i sama imala neke dileme.
'Pitala sam se i sama kako će to izgledati kad posle osam godina uđem na službeni ulaz u zgradu u kojoj sam provela deceniju i po. Hoću li prepoznati saradnike, sećam li se imena. Bila sam se malo otuđila od toga prostora, navikla se na druge probne sale, hodnike, na druge ljude iza scene. No ubrzo je sve krenulo svojim uobičajenim tokom. Probe su se zahuktale, osećala se neka opšta mobilizacija u sektoru drame i marketinga. Bora Balać je redovno dolazio da proveri da li je sve u redu. Dramaturg Sveta Jovanov je uredno pristizao iz Novog Sada. Ekipa je bila neumorna. Probali smo bezmalo po ceo dan. Sklapali smo predstavu i nije mi preostajalo baš mnogo vremena za 'povratničke emocije'. Na to da sam dugo izbivala iz Narodnog podsećali su me poneki dirljivi susreti na hodniku ili neka poseta kolega, koji su nam dolazili u salu da nas pozdrave i obodre. U stvari, dobro sam se osećala. Posle dvadesetak proba, činilo mi se da nikad nisam ni odlazila'. Mileva Marić Ajnštajn, istoriska ličnost i junakinja vaše no ve drame, plaćala je cenu patrijarhalnosti toga doba. Kako, po vašem uverenju, danas stoje stvari po tom pitanju, prevashodno na ovom prostoru?
- Ne, Mileva Ajnštajn je i kao istorijska i fikcijska ličnost nastojala i uspela da se odupre teroru patrijarhalnog koncepta o mestu i pozvanju žene u porodičnom i građanskom miljeu. Neke druge okolnosti su po njenu sudbinu bile tragične (bar u mojoj drami o njoj). Ovaj naš društveni prostor nije tipičan po zaostalosti na tom planu. Ima drugih nedostataka, ali taj je relativno dobro rešen. Ne kažem da i ovde ne postoji nasleđe o tome da žena treba da ćuti, sluša, rađa, zalaže hlebom i zapaja vinom svoga ratnika i sklanja mu se s puta. No to shvatanje ne dominira i nije ugrađeno ni u jedan pravi društveni ugovor. U svetu, međutim, priča o tome kako žena da podnese, savlada, upotrebi ili iskoristi svoju specifičnost ne samo da nije srećno završena, mada se jeste menjala tokom vekova, nego postaje sve složenija. Religijski i drugi tabui se iznova radikalizuju. No ispada da ni razvijenost društva nije garancija za rešavanje tih pitanja. Znamo da se u zemlji visokog standarada i vekovnog demokratskog iskustva, kao što je Amerika, žena se još uvek bori za pravo da za isti posao bude plaćena kao i muškarac. Eto, bar u tom demokratskom principu prednjačimo. U predstavi ste, reklo bi se, podvukli odnos između shvatanja ljubavi i odgovornosti. Je li to u stvari pitanje oko koga se nisu razumeli vaši glavni junaci?
- Da, moglo bi se to donekle i tako protumačiti. Junakinja drame, Mileva Marić ljubav smatra i doživljava kao emocionalno područje povećane odgovornosti, bez toga je to, po njenom mišljenju, samo površna zabava čula. U završnom monologu to svoje shvatanje ističe rečenicom: 'Izgleda da ja nisam umela da volim, samo da pripadam'. Albert, međutim, drži da je ljubav(baš kao i život kako ga on shvata), naprotiv, samo široko polje igre, koju odgovornost sputava i čini od nje turobnu dužnost.
A smatrate li da li nas je i dalje dominantni muški princip doveo do svojevrsnog civilizaciskog ćorsokaka?
- Ako mislite na ratnički princip i logiku sile i nadgornjavanja, onda se slažem sa vama. Međutim, ako govorimo o principima mojih dramskih junaka, na Ajnštajna se ta optužba ne bi mogla primeniti ni u mojoj fikcionalizovanoj obradi, ni u životu. On se opredelio za ispitivanje sveta pomoću razigranih 'mocartovskih melodija', u koje je uronjen kao u svoj ideal savršenstva. Hteo bi da svojim naučnim otkrićem dostigne lepotu i tajnu muzike. Ostao je do kraja veran svojim pacifističkim načelima. U njegovom nastupu nema ničeg ratničkog. Vi ste reditelj, dramski pisac, pedagog... Sada odlazite na dužnost ambasadorke. Smatrate li da ste uspešna žena? I da li vas to ispunjava?
- Dužnosti nikog ne čine uspešnim, već prezaposlenim. Koje prve korake nameravate da preduzmete kad preuzmete dužnost amasadorke?
- A, neću to sad da vam kažem za novine, pa da neko od mojih kolega, ko pre stigne na tu dužnost, prekopira moje ideje. U stvari, mislim da ću prvo da se raspakujem, pa onda ću da se mašim telefona, kasnije ću da uključim kompjuter i tako redom. Ne zvuči baš nešto epohalno, a? Ne, ovo ja kamufliram neke važne planove ležernošću, savladavam gradivo sa prvog časa diplomatije. Tatjana Njezić
