Izvor: Blic, 27.Dec.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Baviću se cirkuskim dinastijama
Baviću se cirkuskim dinastijama
Nemačko izdanje 'Slučaja Bremen', koje objavljuje berlinski 'Ulštajn', razlikuje se od originala samo po tome što sam izbacio dva kratka početna poglavlja koja su na neki način 'teorijska'. Moja urednica je bila mišljenja da je treće poglavlje pravi početak romana, a da 'teoreme' pomenutih poglavlja ionako na jedan suptilniji način zrače iz teksta sve vreme, do samog kraja knjige. Posle dužeg razmišljanja shvatio sam da je možda u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pravu - rekao je pisac Dragan Velikić u razgovoru za 'Blic' povodom romana koji mu objavljuje prestižni nemački izdavač.
Vaša dela se prevode i objavljuju i u Španiji i u Francuskoj i u Nemačkoj. Dakle, može se reći da vi kao pisac imate uspeha. Mislite li da razvijeni svet potražuje određenu vrstu umetničkih dela sa ovih prostora?
- Mislim da dajemo sebi isuviše mnogo značaja ako mislimo da na evropskoj književnoj trpezi neko baš hoće srpske maline. U ovom času su na ceni avganistanske maline, ali to nema nikakve veze sa literaturom, već sa publicistikom koja ponekad posluži kao ambalaža u koju se pakuje sumnjiva književna roba. To nije moja priča. Ja već više od deset godina postojim kao pisac na nemačkom govornom području, kontinuirano na nemačkom izlaze moje knjige u više izdanja, o mojim knjigama se ne pišu tanušne plaćene recenzije, već ozbiljni eseji i studije. Niko ne štampa slučajno prvo izdanje u deset hiljada primeraka, kao što to u ovom času čini moj novi nemački izdavač 'Ulštajn'. Ubeđen sam, a to ne govorim snabdeven 'vudu-znanjem', već nekakvim iskustvom, da svet ne potražuje neko delo zato što je iz Srbije, Rumunije ili Portugala, već ga jedino zanima način, i naravno estetski nivo, na koji je neki pisac uspostavio svoj literarni svet. Postoji i druga, estradna publika, protiv koje nemam apsolutno ništa, i koja bi, verovatno, u ovom času rado pročitala neki roman samo zato što ga je napisao taliban. A kakav je odnos Nemaca prema umetnicima sa ovih prostora?
- Kiš je već klasik, Bora Ćosić i Tišma su cenjeni pisci, Biljanu Srbljanović veoma vole. U Nemačkoj kontinuirano postoji interes za našom savremenom literaturom. Ništa se ne događa slučajno u kulturama u kojima postoji stabilan sistem vrednovanja. Naravno, da i šut jeste nekakav materijal od kojeg se u nekom času nešto može napraviti, samo to je uvek porozna priča za jednu sezonu. Koliko politika utiče na njihovu recepciju? Ima nekih koji smatraju da su zapadnom svetu potrebni samo Srbi koji priznaju krivicu pljujući po sopstvenom narodu preko svake mere. Šta vi mislite o tome?
- Trebalo bi praviti razliku između ozbiljne čitalačke publike i estrade. Svakako da politički trenutak nije bez značaja, međutim nema te kulture u kojoj se može uspostaviti delo nekog umetnika tako što će on, kako vi navodite, 'pljuvati po sopstvenom narodu'. Verujte, zabluda je verovati kako Nemcima, ili, uopšte Zapadu, treba neko iz Srbije ko bi pljuvao po sopstvenom narodu. Govorim o izdavačima, kritičarima, ne o senzacionalističkim medijima koji su svuda isti, površni i nemoralni. E sada, u Gutenbergovoj galaksiji barem postoje tragovi, pa se uvek pitam zašto neko od dušebrižnika ne napravi knjigu o tome. Nagledao sam se 'uspeha' književnih skauta sa prostora od Vardara do Triglava. Kada bi taj stereotip koji vi pominjete bio rešenje, kada bi to zaista 'radilo', svako bi mogao da napravi uspeh. Dovoljna bi bila fiziologija. Sem toga, nema nas više na prvim stranama novina, što me veoma raduje. Uvek će biti Šifera, jer, dnevna politika živi od duhovnog nakota koji se za novac svakome nudi u službu. Ali, valja praviti razliku između poslova duhovnih janjičara i dela ozbiljnih umetnika. Naravno, da mediji svuda u svetu žele senzacije. Olako data izjava, ili tekst, ponekad može da zaseni čak i vredno delo, ali to zaista nije moj problem.
Kako saznajemo, pišete novi roman. O čemu će, prevashodno, biti reči?
- Moram priznati da me ton vašeg pitanja malo zbunjuje, budući da je zaista nebitno, globalno, šta neki pisac upravo radi. Formulacija 'kako saznajemo' više odgovara otpisivanju naših dugova Svetskoj banci, ili traču iz života nekog tehno-biznismena. Trenutno više čitam nego što pišem. A zamisao mi je da se bavim cirkuskim dinastijama, gradnjom Transsibirske pruge i sudbinom jednog slikara.
Zašto baš o tome?
- Privlače me teme koje prevazilaze strogo nacionalne okvire, zabrane ubuđalog života gde nišči duhom stalno klešu nekakvih deset zapovesti kojih se imaju pridržavati svi sem njih samih. U svetu cirkusa se govori tzv. cinti jezik, malo je pouzdanih dokumenata, pravila ponašanja su maltene sa povelje svetskog PEN-a, taj svet ne boluje od rasnih i nacionalnih predrasuda. Jedino merilo vrednosti je veština, urođen dar koji se, naravno, razvija svakodnevnim radom. Vozovi su moja opsesija, a sudbina tog slikara, čije vam ime neću reći, jeste zanimljiva po neverovatnom broju promašaja koji su ugrađeni u njegovu neobičnu biografiju.
Vi obično svoja dela posvećujete nekom, kome ćete posvetiti taj roman?
- Onome ko to bude zaslužio. Koliko je poznato u junu vam ističe stipendija. Kakvi su vam dalji planovi?
- Pa, kada istekne moj jednogodišnji boravak u Berlinu, vraćam se u Beograd. A gde ću posle, to verujte, meni nije poznato. Za jednog pisca može biti zdrava, bez obzira na cenu koju mora platiti, određena neukorenjenost, život na političkoj margini, koji vas drži podalje od iskušenja 'korupcije' javnog života. Ne verujem u hronične indulgencije. Tatjana Njezić
