Izvor: Politika, 20.Jul.2014, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bankrot srpske elite
Šta ćemo ako se ispostavi da u Srbiji ima više novca nego ideja? A novca ima veoma malo
Koja to razdaljina treba da se pređe i koliko vremena treba da prođe da bi neko društvo stiglo od idejnog do materijalnog bankrota? Nema dana da obični građani nisu obavešteni o sjajnim projektima ili ingenioznim ljudima, koji bi sto čuda napravili samo da ovo društvo ima razumevanja ili sredstava da te ideje ili te ljude realizuje.
I teško je naći mislećeg čoveka koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nije uveren da u ovoj zemlji samo novac ili materijalno blagostanje države stoji kao glavna, čelična prepreka na putu ostvarenja hiljada projekata ili ideja koji bi svakako preporodili Srbiju.
Verovatno najčitaniji strani pisac na Balkanu Fjodor Mihajlovič napisao je negde na sredini prošlog veka da je Rusija zemlja nabijena nesrećom, bedom, krvavim sukobima, ali da nesreća, izgleda, nije smetala ruskoj duhovnosti i umetnosti da podari Evropi najviše intelektualne i kreativne domete.
Na drugoj strani te klackalice između novca i ideja, gospodin Dostojevski je kao primer sređene, bogate i mirne zemlje uzeo Švajcarsku, koja je bila bogata, sređena i sasvim spokojna ali je svetskoj civilizaciji kao svoj najveći domet dala satove s kukavicom.
Ta opservacija velikog ruskog klasika postala je neka vrsta refrena u razgovorima domaćih intelektualaca koji su rešavali ratove, nerazrešene konflikte na Balkanu, u uverenju da su ideje i duhovnost na našoj strani, kao što je i nasleđe našeg idejnog oca Fjodora Mihajloviča.
Ali niko još nije razmotrio mogućnost da smo i na idejnom i materijalnom planu dobili u nasledstvo sasvim banalnu Švajcarsku kukavicu koja nas na svaki sat obaveštava u koji smo to ekonomski kanal upali. Šta ćemo, dakle, ako se ispostavi da u Srbiji ima više novca nego ideja? A novca ima veoma malo.
Ova dilema kao da je vaskrsla protekle nedelje, kad je Srbija donela novi Zakon o radu koji je već ocenjen kao prvi veliki korak u istinske reforme ili poslednji čin samoupravne socijalističke melodrame u Srbiji.
To svakako mora da deluje deprimirajuće za zemlju koja se već 14 godina davi u raspravama o tome ko je zaista šampion reformista i u kojoj su u stranim ambasadama već uspostavljeni tahometri reformi u Srbiji, jer se glavna politička borba svodila na brzinu reformi, na banalnu igru kočničara i sprintera, ali nikome još nije jasno ko to određuje brzinu reformskog procesa.
Nije jasno i koji su to zakoni štitili te radnike do sada i kako je to pola miliona radnika ostalo bez posla u vremenu kada su imali zakone koji su poslodavce sputavali da radnicima daju otkaz.
Potpisnik ovih redova nije imao sreće da upozna radnika kojeg je Zakon o radu uspeo da zaštiti od privatnog poslodavca, ali nema nikakve dileme da bi takav slučaj već bio na nekoj naslovnoj strani pod naslovom „Radnik i zakon jači od kapitaliste”. Ali nije bio.
Na drugoj strani, zakon o radu bi mogao da ima kapitalni, strateški značaj ako bi njime bio učinjen makar korak ka obuzdavanju državne administracije ili velikih javnih sistema, jer je taj aparat, izgleda, uveren da njihov opstanak direktno zavisi od maštovitosti da obične građane šetaju od šaltera do šaltera, od potvrde do uverenja, sve dok i poslednjeg građanina ne ubede da bi im život bio nezamisliv bez državne službe.
Nije, međutim, jasno kako bi izgledala srpska politika ili administracija ako bi se ta armija partijskih aktivista vratila u bazu, pod uslovom da partije odakle su došli uopšte postoje.
Premijer Srbije Aleksandar Vučić priznao je u intervjuu RTS-u da nije uspeo u nameri da racionalizuje, odnosno smanji na razumnu meru broj službenih automobila kojima hiljade funkcionera i službenika obilaze sve osim poreskih obveznika.
Zato će najmoćniji čovek u Srbiji pre svega morati da vodi borbu protiv svojih aktivista koji će se pitati: Zašto smo lepili plakate i išli po mitinzima ako ne možemo da dobijemo posao u nekoj agenciji ili auto više srednje kategorije, da pokažemo da se nismo borili uzalud? Ali od te borbe zapravo će zavisiti sudbina političkih partija koja se, izgleda, nikako i nikada ne podudara sa sudbinama običnih ljudi u Srbiji.
Čemu bavljenje politikom ako ne možete da dobijete posao, mesto u upravnom odboru, stan, lokal ili zaštitu od istražnih organa? Slučaj G17 ili URS-a mogao bi da posluži kao tragikomičan primer jer, izgleda, da niko nije ostao u stranci ali su svi ostali u državnoj upravi.
Kada se govori o zakonu o radu ili drugim reformskim zakonima koji će biti na dnevnom redu parlamenta, ostaje samo jedno teško pitanje: Može li se reformisati društvo tako što će se oduzeti od onih koji su već dobili diplomu gubitnika tranzicije?
Tu domaći ekonomski stratezi već deluju kao ambiciozni, neiskusni seoski lekari koji kao glavnu terapiju seljacima preporučuju da se što više odmaraju ili da svake godine idu dva meseca u banju, ako već ne mogu na more ili skijanje.
Ekonomisti ili statističari naše propasti možda će uspeti da dokažu kako glavni problem u Srbiji nisu penzioneri ili raskalašni radnici u propalim preduzećima, ali i u ovom talasu teških reformi nekako se zaobilazi ekonomska klasa sa svojim političkim manekenima koji su i zemlju doveli do ivice bankrota.
Nije napravljena nikakva računica, ali postoje ozbiljne indicije da su veće rupe u budžetu napravili tajkuni nego penzioneri ili radnici na minimalcu, ali ovi drugi nemaju pi-ar službe, a lidere su videli samo na mitinzima.
Prošle vlade već su polomile zube na bolećivom odnosu prema tajkunima, koji je često delovao kao čist kriminal, ali nije jasno kakav odnos ima nova vlada, tačnije Aleksandar Vučić, koji je glavni kapital stekao kada je uhapsio najvećeg srpskog kapitalistu.
Poslednjih nedelja na naslovnim stranama listova objavljuju se liste tajkuna koji najviše duguju državi, koje ponekad liče na liste dobrih fudbalskih liga, gde se, umesto Reala ili Mančestera, nalazi čuveni biznismen koji je izbio na prvo mesto dužnika jer je protekle nedelje uvećao dug državi za desetine miliona.
Ali državni organi će zato savršeno dobro objasniti i poslednjem penzioneru iz Žagubice ili seljaku sa Stare planine da su u ovoj zemlji, kao u najuređenijim zemljama sveta, sigurne samo dve stvari – čovek mora da umre i da pre toga plati porez. A to već nije dobar početak za teške reforme.
Batić Bačević
objavljeno: 20/07/2014
