Izvor: Politika, 27.Maj.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Banana ekonomija
Ozbiljne rasprave i analize se vode i tek će se voditi da li se i u kojoj meri nešto promenilo u poslednjih 11 godina, u ekonomskom životu Srbije. Jedno je sigurno – postoje ponašanja, zarade i stilovi menadžmenta koji su „ostali u devedesetim godinama”. Već nekoliko godina učestvujem u timu koji analizira stanje u lancu snabdevanja srpskog tržišta voćem i povrćem. Pratimo promene na tržištu, kvalitet rada institucija koje u tome učestvuju, anketiramo glavne igrače na tržištu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Kada svojim studentima želim praktično da objasnim kako je jedan segment našeg ekonomskog sistema neefikasan, ja ne „potežem” nezavršene koridore – to svi vidimo kako „ide”, već kao primer uzmem bananu. Banana je primer voća koje po pravilu jedemo u neadekvatnom stanju. Ili je prezrela, skroz žuta (do pegavosti), ili je nedovoljno zrela, zelena. Uz to, uglavnom je plaćamo po višoj ceni nego što bi trebalo, daleko od očekivanog odnosa cena-kvalitet. Nadalje, moje predavanje ulazi u sivu zonu, tj. objašnjavam kako banane (i drugo južno voće) ulaze i kako se čuvaju na domaćem tržištu. To su po pravilu neadekvatni transportni i skladišni kapaciteti. Glavni deo takve „banana ekonomije” manifestuje se kroz smanjivanje vrednosti uvoza na koji se plaća carina i PDV.Voće koje kupujemo (posebno uvozni asortiman) sa jedne strane neadekvatnog je kvaliteta, a prodaje se po znatnovišoj ceni nego što bi takav kvalitet zasluživao. Ali zato neko u sivoj ekonomiji voća i povrća zarađuje odlične pare, bez ekonomskog diskontinuiteta.
U lancima snabdevanja voća i povrća ništa se nije menjalo u poslednjih dvadesetak godina. Osim, zarade uvoznika, velikog izbegavanja (kroz smanjivanje osnovice) plaćanja carina i poreza, neprijavljivanja ljudi koji rade na tim poslovima itd. Potrebno je da svako od nas provede samo jedan dan na beogradskoj Kvantaškoj pijaci i da se letimičnim pogledom uveri u ove moje stavove. Tamo će snimiti profil ponude, način trgovanja, kvalitet robe, poštovanje „standarda” kvaliteta hrane itd. Normalan građanin će se odmah zapitati može li taj proces trgovanja na veliko voćem i povrćem da funkcioniše organizovanije, čistije, da promet manje košta i da bude legalizovan u najvećoj mogućoj meri. Da li građani Beograda i Srbije zaslužuju da jedu kvalitetniji proizvod, po nižoj ceni? Da, naravno, za to nam između ostalog treba veletržnica.
*Vanredni profesor na Katedri za poslovnu ekonomiju i menadžment Ekonomskog fakulteta u Beogradu
Dr Slobodan Aćimović
Sutra: Šta smo učinili za veletržnicu
objavljeno: 28.05.2011
