Izvor: Blic, 17.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Banalizujemo sopstvenu prošlost
Banalizujemo sopstvenu prošlost
Usred bombardovanja slikar Milan Stašević izlagao je u Parizu u Galeriji skulptora Patrika Gerara, a odmah potom, verovali ili ne, u Galeriji Među- narodnog monetarnog fonda. Godinu dana kasnije, evo ga u Beogradu, u Galeriji Kulturnog centra. Svaki put mu se posrećilo: i u Parizu i sada ovde prodao je gotovo polovinu radova, što je retkost za naše prilike, ali, kako čujemo, i za francuske.
Lepo su me u Francuskoj primili, ne mogu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da kažem. Bilo im je malo čudno da baš u to vreme, i to u luksuznom 16 arondismanu izlaže jedan Srbin, iz Beograda. Francuzi su mi prilazili i izjavljivali saučešće... Kažete da ste ipak, bez obzira na određeni zazor medija, uspeli da napravite aranžman za dalju saradnju. Kako se to dogodilo?
Jedan arhitekta-enterijerista mi je predložio da mu ostavim dijapozitive mojih slika koje bi, projektujući ih na zidove, nudio svojim klijentima. Kupio mi je još dok sam bio tamo materijal, i do sada poslao poštom još četrdeset platna. Postoji li ozbiljno umetničko tržište u Beogradu?
Ono je slabo, ali postoji. Isto kao i u Parizu. Razlog je što kupci koji imaju novca nisu dovoljno obavešteni o našem radu i uglavnom traže pejzaže i, recimo, nekakav impresionizam. Zato se kod nas dešava da slike_arhiva bolje prodaju amateri, ili u Parizu, mnogo češće, ulični crtači na Monmartru.
Vi ste profesor crtanja i slikanja na Fakultetu likovnih umetnosti u Novom Sadu, ali ste ipak uspeli da potrefite ukus kupaca. Ne krije li se on u sentimentalnom vraćanju u prošlost, budući da vaše slike_arhiva 'citiraju' dela starih majstora?
Uvreženo je mišljenje da u umetnosti uvek treba nešto novo stvarati i to se vazda dešava u ime neke slobode. Posebno kad je reč o avangardi. Formira se grupa slikara, napravi manifest i proglasi da sa njom počinje sve, a sve do njih treba izbrisati iz sećanja, jer su to 'naslage' civilizacije. Umorivši se stigli su do samoeksperimenta, i napustili slikanje kao starodmodan način rada. Tako se, uprošćeno govoreći, došlo do hepeninga, instalacija, performansa… Ipak, nije li se na kraju 20. veka, odnos prema 'slici na zidu' počeo menjati u korist slikanja?
Prelom u eposi nastupio je kada je prihvaćeno da ne postoji jedan dominantan stil, već da ih ima bezbroj. Postmoderna se suprostavlja avangardi poručujući joj da je malaksala. Ne odbacuje staru umetnost, već se, naprotiv, na nju nadovezuje, kao na dostignuća civilizacije. Postmoderna je tiha odbrana slikarstva. Ona pokušava da dokaže da slikarstvo koje traje deset hiljada godina, ne može da ugasi jedan pokret ili nekoliko ekatantnih umetničkih akcija. Isto tako, ukazivanjem na stare majstore, Đota na primer, kao što ja činim, vraćamo se na tezu koja nije dovoljno poznata, a to je da njegova rana renesansa nije napravila korak od sedam milja. Đoto je samo zlatnu, vizantijsku pozadinu zamenio plavom, bojom neba. Revolucionarne novine su u suštini mali pomaci. Zato se i kaže slikarstvo 'od Đota do Sezana'. Jer, sledeću novinu tek je Sezan uspeo da unese videvši sve u prirodi, pa i čoveka, u obliku geometrijskih tela… Ne priznajete proširene medije?
Naprotiv! Veoma poštujem proširene medije i svojim studentima nikad ne bih zabranio da prave, na primer, instalacije od žice, ako oni to hoće, ali im stalno ponavljam da to mogu da rade svi, filozofi, glumci, režiseri… A ono što ovi ne mogu, i što je njihova prednost, upravo je crtanje i slikanje jer taj zanat je njihovo najsnažnije oružje… Za šta se vi zalažete?
Dok su avangardisti perfidno uzimali ideje iz stare umetnosti ne želeći to da javno kažu, osim retkih, na primer Pikasa, koji je govorio da 'nema toga što već nije izmišljeno, samo ga treba otkriti', postmodernisti otvoreno ne insistiraju na originalnosti, u korist veće slobode, polako vraćajući slikarstvo na scenu. U tom pravcu treba gledati i ovu moju izložbu čija je tema istorija umetnosti, odnosno čiji je naziv 'De-sedimentacije'. Zanimljivo je da u vašim 'desedimentacijama' nigde nema podsećanja na vizantijsku umetnost kao našu tradiciju...
Na neki način to i jeste tačno i nije. Nije tačno jer moje slike_arhiva sve deluju kao male ikone, izgledaju kao da su rađene enkaustikom i nemaju perspektivu, ne odaju tzv. utisak 'pogleda u svet'. Tako gledano, one su upravo omaž vizantijskoj umetnosti koja je prva počela da razmišlja apstraktno, što je uostalom i Pikaso priznao doživevši je kao otkrovenje baš zato što podrazumeva apstraktno mišljenje. Apstraktna umetnost je najveća tekovina 20. veka. Zašto izbegavate očiglednije citate Vizantije?
Zato što su naše tržište umetninama preplavili poluamateri koji svi od reda ne samo što rade kopije ikone, već se u tolikoj meri pozivaju na mileševskog 'Belog anđela' da su mi ga gotovo ogadili. Meni je žao što nam se, eto, desilo da banalizujemo sopstvenu prošlost. Zato ću sačekati da se taj trend istutnji, a onda ću 'rehabilitovati' našu tradiciju. Amateri su 'Belog anđela' toliko srozali, da bih dekretom zabranio njegovo dalje kopiranje. Kako se sačuvati od urušavanja tradicije?
Pažljivo i planski, sa najvišeg nivoa. Publika i ovde i u Francuskoj može da prihvati naše male izlete u prošlost, ali nama nedostaje kulturni projekat većih razmera. Uostalom, baš na jednoj izložbi naših fresaka, ikona i stećaka, Pikaso se prvi put i susreo sa vizantijskom kulturom. Zapad i danas voli da otkriva nacionalne kulture. U Parizu sam video izložbu vajara iz crne Afrike, Osmana, za kojim su Francuzi bukvalno 'poludeli'. Naravno, iza njega je stajala njegova zemlja. To je jedini način da nacionalne vrednosti budu priznate u svetu. MILENA MARJANOVIĆ
