Izvor: Politika, 26.Okt.2012, 15:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balkanski ratovi nekad i sad
Pogrešno bi bilo istorijske analogije uzimati kao polazište aktuelne politike
I na početku i na kraju 20. veka Balkan je bio i ostao „evropsko bure baruta“. I već ta činjenica je mnogobrojnim skupovima posvećenim stogodišnjici balkanskih ratova dala izrazito politički karakter. Za Srbiju i sile pobednice u Prvom balkanskom ratu on je bio kruna borbe za oslobođenje od Osmanskog carstva i povratak u evropsku istoriju iz koje je bio otrgnut osmanlijskim osvajanjima u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << srednjem veku. Parola „Balkan balkanskim narodima“ nastala je pod uticajem prosvetiteljstva i Francuske revolucije, bila je ideja vodilja oslobodilačkih pokreta na Balkanu tokom 19. veka da bi bila ostvarena tek u Prvom balkanskom ratu. Zbog toga je ona i danas temelj nacionalne ideje i državnosti većine balkanskih naroda.
Zapad je prema balkanskim ratovima imao ambivalentan stav. I dok je Prvi balkanski rat generalno naišao na podršku kao oslobodilački rat protiv jedne anahrone orijentalne despotije, Drugi balkanski rat je označen kao predatorski i imperijalistički rat, proizvod „varvarstva balkanskih naroda“ (koji moraju biti stavljeni pod kontrolu „civilizovanih država“) i uvod u Prvi svetski rat. Ovakvu sliku u to vreme stvorili su novinski tekstovi Lava Trockog i drugih evropskih izveštača s balkanskih ratišta. Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir uputila je međunarodnu komisiju s zadatkom da ispita uzroke i način vođenja balkanskih ratova. Njen izveštaj objavljen je početkom 1914. godine i sadrži zaključke koji i su i mnogo godina kasnije uticali na zapadnu politiku i doveli do vojnih intervencija NATO-a na zapadnom Balkanu.
Karnegijeva zadužbina je tokom rata u Bosni i Hercegovini objavila reprint prvog izveštaja Zadužbine o balkanskim ratovima u nameri da reaktuelizuje njene preporuke. U najkraćem, one su glasile da balkanski sukobi ugrožavaju mir u Evropi, ali da Evropa samo pod američkim (tj. transatlantskim) vođstvom može sprečiti da oni krajem 20. veka izazovu evropski rat kao što su ga izazvali početkom 20. veka. Zadatak da poveže balkanske ratove početkom i krajem veka pripao je doajenu američke hladnoratovske diplomatije Džordžu Kenanu, koji je u predgovoru ovom izdanju sugerisao upravo ovakav zaključak. Karnegijeva zadužbina se nije tu zaustavila i krajem 1995. godine uputila je u komisiju za Balkan koju je predvodio bivši belgijski premijer Leo Tindemans. Njen izveštaj je objavljen 1996. pod naslovom „Nedovršeni mir“, s preporukama koje i danas utiču na politiku SAD i EU prema zapadnom Balkanu.
Treće tumačenje balkanskih ratova ponudila je aktuelna turska spoljna politika koja se ponekad označava i kao „neoosmanizam“. Prema ovom tumačenju, vreme osmanske vladavine na Balkanu bilo je vreme mira, stabilnosti i etničke i verske tolerancije („osmanski komonvelt“) koje su prekinuli ustanci balkanskih naroda, dok su balkanski ratovi pretvorili Balkan u „evropsko bure baruta“. Ovo tumačenje prvenstveno je namenjeno unutrašnjim potrebama, tj. savremenoj turskoj političkoj eliti koja velikim delom potiče od turskih izbeglica s Balkana početkom 20. veka. Iako je doktrina turskog ministra inostranih poslova, profesora Ahmeta Davutoglua, naišla na odobravanje na Zapadu zbog stava o „nultim problemima sa susedima“, reakcije na Balkanu izazvale su izjave da Turska ima odgovornost prema svim zemljama na kojima se nekada prostiralo Osmansko carstvo (tzv. strateška dubina Turske).
Turska je danas 18. privredna sila sveta, s izgledima da do 2020. godine postane jedna od prvih deset najrazvijenijih zemalja, i to ju je učinilo nezaobilaznim faktorom u čitavom regionu. Uticaj Turske danas je utoliko veći pošto je ekonomska kriza koja je zahvatila SAD i Evropu do sada uglavnom zaobišla ovu zemlju i učinila je privlačnim privrednim i političkim partnerom ne samo na Balkanu nego i na širem prostoru Bliskog istoka, centralne Azije i Rusije. Ukoliko bi „Davutogluova doktrina“ izdržala izazov aktuelne krize u Siriji, gotovo je izvesno da bi ova zemlja u narednim godinama učvrstila svoju ulogu ne samo u regionu nego i u svetu. To je i razlog zbog koga su uticajni krugovi u SAD i EU spremni da prihvate i vodeću ulogu Turske na Balkanu.
U Srbiji i, naročito, u Republici Srpskoj s izvesnom rezervom se gleda na rast turskog uticaja u regionu, ali su srpsko-turski odnosi poslednjih godina u usponu, dok ekonomska razmena i turske investicije brzo rastu. Podozrenje naročito izazivaju pokušaji određenih krugova na Kosovu i BiH da se rastući uticaj Turske iskoristi za reviziju odnosa u regionu. S druge strane, Srbija je za Tursku i danas, kao i u prošlosti, veza sa Evropom i nije retko čuti strahovanja turskih stručnjaka da bi ulazak preostalih zemalja zapadnog Balkana u EU mogao podići „evropski zid prema Turskoj“. Ovakav stav se temelji na dosadašnjem iskustvu Turske u odnosima sa EU za koju je ova zemlja i posle pedesetogodišnjeg pridruženog članstva i odavno otpočetih i zamrznutih pregovora o članstvu u Uniji i danas neprihvatljiv kandidat.
Ovi razlozi govore i zbog čega obeležavanje stogodišnjice balkanskih ratova nije samo povod za ocene istoričara nego i prvorazredna tema za balkanske političare koji se i danas, početkom 21. veka i posle raspada SFRJ, ponovo suočavaju s pitanjima pred kojima su se balkanske zemlje nalazile i na početku 20. veka. Pogrešno bi bilo, međutim, istorijske analogije uzimati kao polazište aktuelne politike na Balkanu jer su se, uprkos stereotipima koji su u poslednjih sto godina stvoreni o Balkanu i „balkanizaciji“, odnosi u regionu bitno promenili u odnosu na stanje iz vremena balkanskih ratova.
Predrag Simić
profesor Fakulteta političkih nauka
Predrag Simić
objavljeno: 26.10.2012.
