Izvor: Politika, 13.Avg.2015, 09:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balkanski dan sećanja
Zajedničkim danom sećanja na sve žrve stavila bi se politička tačka na sukobe iz devedesetih
Inicijativa o zajedničkom danu sećanja na sve žrtve međusobnih ratova jedan je od važnih koraka na putu pomirenja na prostoru bivše Jugoslavije. Jedno je izvesno – bez pomirenja ne može biti normalizacije odnosa između novonastalih država, a bez toga nijedna od njih ne može očekivati privredni napredak.
Čini se da je pragmatičnom premijeru, kome je ekonomski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << napredak Srbije najvažnija misija, upravo to bio osnovni motiv da pokrene inicijativu koja je, sudeći prema prvim reakcijama, iznenadila mnoge u regionu.
Izjave premijera Hrvatske Milanovića i bivšeg premijera Kosova (sa zvezdicom) Hašima Tačija koje su u medijima protumačene kao odbijanje inicijative bile su u značajnoj meri reaktivne i više plod političkog instinkta. Naime, i Hrvatska i Kosovo* svoju državotvornu politiku grade na temeljima ratova iz devedesetih i s tim povezanih slika o Hrvatima i Albancima kao žrtvama velikosrpske agresije. Prihvatanje zajedničkog dana sećanja bi, bar u izvesnoj meri, relativizovalo takvu sliku. Izjednačavanje svih žrtvava onemogućilo bi, na kraju krajeva, bilo čije profitiranje na statusu žrtve. Ne čudi otuda što je reakcija bila takva. No, važnije je pitanje da li je ona primerena, odnosno kuda vodi.
S jedne strane, nesumnjivo je da je tokom sukoba devedesetih na svim stranama bilo žrtava i da su sve zaraćene strane činile zločine. Čak je i Haški tribunal ustanovio postojanje mnogih zločina nad Srbima, uprkos tome što se ovde često ističe da nije bio podjednako revnostan u pronalaženju i osudi konkretnih krivaca za te zločine.
S druge strane, ideja da bi do pomirenja na prostoru bivše Jugoslavije moglo da dođe tako što će se Srbiji, po ugledu na Nemačku nakon Drugog svetskog rata, nametnuti jednostrano prihvatanje krivice za sukobe nije zaživela. Ako je u određenom trenutku i bila politički oportuna, te kao takva prihvaćena u delu međunarodne zajednice, vremenom je sve manje izgleda da će se održati, jer jednostavno ne odgovara činjenicama. Srbija je, uostalom, pokazala da na tu ulogu nije spremna ni danas, pa joj se takva pozicija može nametnuti jedino silom, što svakako nije u duhu nastojanja da se region politički stabilizuje.
Jedini način da dođe do pomirenja je, dakle, valorizovanje svih, pa i srpskih žrtava, odnosno priznanje i drugih strana da su činili zločine nad Srbima, što do sada nije bio slučaj ili se tome nije pridavala značajnija pažnja.
Toga su svesni i u Hrvatskoj, te se nakon inicijative srpskog premijera čuju glasovi da bi, osim „Oluje”, trebalo ustanoviti i dan stradanja Srba u Hrvatskoj. Na taj način bi se, s jedne strane, izbeglo zajedničko obeležavanje dana svih stradalih, ali bi se, s druge strane, onemogućilo da Hrvatska u međunarodnoj zajednici bude optužena za ignorisanje srpskih žrtava.
No, čini se da se time ne bi mnogo učinilo na putu međunacionalnog pomirenja, jer bi nacionalnim državama bilo ostavljeno da samostalno određuju u kojoj meri su bile žrtve, a u kojoj meri su podsticale zločine. Budući da je to i do sada bio slučaj i da nije dalo odgovarajuće rezultate, potrebno je tražiti druge modele, a jedan od njih je zajednički dan sećanja na sve žrve, čime bi se stavila politička tačka na sukobe iz devedesetih.
Problem je, izgleda, što se u Zagrebu, a ni među liderima kosovskih Albanaca ne shvata u dovoljnoj meri da ta inicijativa nije prvenstveno politički motivisana, što je teško razumeti ako se odnosi s Beogradom posmatraju isključivo kroz političku vizuru.
Osnovni utisak je da Vlada Srbije zauzima prvenstveno ekonomsku, a samo delimično političku perspektivu. Vlada u Beogradu polazi od toga da je politička stabilizacija regiona preduslov za privlačenje stranih investicija, na čemu svesrdno radi već dugo vremena i od kojih očekuje ekonomski napredak. Sve unutrašnje reforme svakako nisu dovoljne da privuku investitore u politički nestabilan region. Međutim, ne treba izgubiti iz vida da je vladajuća grupacija u Srbiji izašla iz nacionalističkog šinjela i da, uprkos svemu, nije spremna da se odrekne minimuma nacionalnog dostojanstva, jer joj od toga zavisi podrška u biračkom telu. To, s jedne strane, znači da neće prihvatiti jednostrana tumačenja Zagreba i Prištine o karakteru jugoslovenskog sukoba. Međutim, s druge strane, dobra vest za Zagreb je da ova vlada nema nikakvih simpatija za ideju reintegracije ili stvaranja osnova za neku novu Jugoslaviju. Jedino za šta je zainteresovana jeste politička stabilizacija regiona zbog privlačenja inostranih investicija, a od toga bi svi u regionu mogli da imaju korist, pa se ne treba iznenaditi ako u budućnosti u ovom ili onom vidu ova inicijativa zaživi.
Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
