Izvor: Politika, 26.Dec.2010, 23:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balkanske paralele
To što niko od naših ne beži, nipošto ne znači kako ovde živi poštena klika
Milo, zvani Britva, možda je konačno otišao u politički arhiv. Kao čovek koji je odsanjao i doživeo balkanski san, u kome su ga nosili ideali, košmari i vrtoglavi uspon, bogat kao krez, našao je sebi vremena da predahne i posveti se biznisu.
Mada ko zna, Milo se već jednom vraćao posle konačnog odlaska, i sam nije odbacio mogućnost trećeg političkog života, rekavši mudro: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Bože zdravlja, videćemo!”
Danas nam Žuta greda izgleda kao daleka realsocijalna vinjeta, sećanje na vreme kada su adolescenti pravili istoriju po svojoj meri. Milo je nosio prilično raubovan poprečno prugasti džemper iz Sirogojna, odeven kao periferijski đuvegija na građanskoj slavi. Bio je mršav kao šljivotres i pun ideja o novom, bogatijem, boljem parčetu života za sve.
Sve što je obećavao drugima, omogućio je sebi i svojim „mladim i lepim” saborcima. Otišao je sa vlasti, reklo bi se, u klimaksu političke slave, uspešan i imućan, besprekorno odeven, rečit i pomalo zbunjen. Da li je zaista zglajznuo po svojoj volji? Rekao je da ga niko nije pritiskao, a da je samo to prećutao svojevoljnost bi se još mogla i računati kao motiv.
Đukanović donekle ostavlja drugačije nasleđe nego Sanader, mada je ovaj otkrio Jadranku Kosor kao i Milo Igora Lukšića. Kosorova nije imala nimalo razumevanja za iracionalne nestašluke svog mentora, što ne znači da će Montenegro doživeti isto. Prosto je nezamislivo da Đukanovića neko vija po zapadnim autostradama, on zasad nema gde, niti od koga da beži.
U Srbiji se naravno otkrivaju i obrazlažu analogne hipoteze o tome: ima li Srbija Mila, ili recimo Sanadera? O tome se govori još od brzog sprinta bivšeg premijera Hrvatske na aerodromu. Reklo bi se da ima više nego dovoljno građe da se navedena tema raščivija do kraja, ako kraja ima. Ali nama se čini kako su naši loši momci bolji od njihovih najgorih, pa bežanije biti neće, a samim tim ni jurnjave.
Javili su se i ugledni analitičari, koji tvrde da nikakvoj analogiji nema mesta, i da se u Srbiji niko i ništa ne može stavljati u istu ravan sa Sanaderom i Milom, a posebno ne sa Tačijem. Balkan jeste nedeljiva, opšta kasaba najgorih nevolja i užasnih uspomena, ali smo mi ipak nešto drugo.
Rekao bih da to amatersko analitičko samoljublje ima veze sa davno narušenim vrednosnim sistemom, u kome je početkom veka ubijen premijer, a veći broj kriminalaca i ubica danas časno živi sa izglancanim parama. Uzgred, u poređenju sa njima, Sanader je sitni džeparoš, jer je uhvaćen kao običan klipan („da l’ zbog gluposti ili zbog gramzivosti”, M. Vasić).
Sve bivše srpske garniture na vlasti uživaju u slobodi zbog nasušnog straha od smenjivosti vlasti. „Ako ja njih uhapsim, mogu da padnem, pa će oni mene!” Na taj način se i održava pogubna simbioza vlasti i podzemlja, cveta politički kriminal, a korupcija je skoro legitiman izvor bogaćenja nove, visoke političke kaste.
Zbog toga se niko ne usuđuje da zagrebe crnilo koje pokriva političke motive za ubistvo Zorana Đinđića, iz straha da ne otkrije ono što možda već zna.
Krajem marta, predsednik Tadić je proglasio borbu protiv „organizovanog kriminala” do golih mačeva. Uz napomenu, naravno, da Šarić ne može biti jači od države. A on je ipak pokazao da može. Ima više para, može da plati više ljudi. Predsednik se žalio da Šarić i bliski mu trudbenici imaju svoje ljude svuda gde je vlast: u parlamentu, vladi i pravosuđu. Ministarka pravde je tvrdila isto što i predsednik, da niko nije jači od države, pa se toga setio i vicepremijer te ministar policije Ivica Dačić.
Sa insajderima kriminala u vlasti, taj aksiom postaje oksimoron, nerešiv za vrhove vlasti. Niko nije jači od države, koja je slabija od kriminalaca u svojim redovima. U paraleli sa Hrvatskom, Srbija nazaduje kad se obračunava sa svojom neobuzdanom metastazom pljačke i korupcije. Tamo se zna: može biti samo jedan, uz neospornu snagu države kad taj bude olisičen. Ovde je partokratska korupcija način života i nema mehanizma da bude obuzdana. U Crnoj Gori premijer pada pod teretom svojih epohalnih uspeha, i njegov oproštajni govor je primer ciničnog ignorisanja logike i stvarnosti.
U Srbiji se život odvija između depresivnog siromaštva, arogancije vlasti i socijalnih tenzija. Ali nema izgleda da se ostvari proročanstvo Tomislava Nikolića kako će neki vid nove socijalne revolucije oduvati vlast i dovesti do novih izbora. Ovde je nezadovoljstvo artikulisano na neprirodan način, u očekivanju sitnih radosti i bez sabiranja zajedničke energije za stvaranje ili rušenje bilo čega.
Zato je i sanaderizacija ili miloizacija Srbije nešto masovnija nego u našem živopisnom komšiluku. To što niko od naših ne beži, nipošto ne znači kako ovde živi poštena klika, zadovoljna krotkim narodom, a i on njenim vlastohlepnim samoljubljem. To je samo dokaz da živimo u svetu u kome je normalno sve ono od čega se inače pred zakonom beži glavom bez obzira.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 27.12.2010
