Izvor: Blic, 20.Sep.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Balkan džez' s druge planete
'Balkan džez' s druge planete
Duško Gojković, jedno od najvećih imena domaćeg džeza, trubač, aranžer, kompozitor, koji od 1955. godine živi i radi van zemlje, ovih dana nalazi se u Beogradu i očekuje, po obećanju naših vlasti, ponovno dobijanje jugoslovenskog državljanstva. Gojković je 1948. godine, sa 17 godina upisao Muzičku akademiju u Beogradu i nastupao kao jedan od najtalentovanijih trubača Džez orkestra Radio Beograda. Godine 1955. odlazi iz zemlje i u Nemačkoj, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << gde provodi najveći deo života, postaje svetski poznato muzičko ime, što mu omogućava da nastupa sa Dizi Gilespijem, Dekster Gordonom, Klark Terijem... Nakon petogodišnjeg iskustva u Americi, ispunjenog putovanjima sa američkim orkestrima po Americi, Africi, Kanadi, Evropi, vraća se u Minhen, gde i danas živi.
- Otišao sam sa 23 godine, jer u ono vreme su vladali komunisti, koji su nas smatrali neprijateljima; mogao si da zaglaviš zatvor samo ako bi rekao da si džezista. Ja sam hteo da naučim da sviram trubu, a ovde za to nije bilo mogućnosti. Kada sam, srećom, uspeo da odem u Nemačku, mislio sam da ću tamo ostati 4-5 godina, a, evo, ostao sam bezmalo 50. Tek sada mogu ovde normalno da dišem. Ne samo ja, već i ogroman deo naše dijaspore, koji je otišao, ne iz ekonomskih, nego iz iz političkih i moralnih razloga. Ovih dana, na moju sreću, treba ponovo da dobijem jugoslovenski pasoš, koji sam imao 40- tak godina, ali kada su ovde počeli ratovi, nisam više mogao s tim pasošem da putujem i radim, pa sam bio primoran da uzmem nemačko državljanstvo. Kako ste podneli tih 50 godina van zemlje?
- Niko ko odavde ode, ne preboli to lako. Svi smo pupkom vezani za svoju zemlju i grad. Ja sam iz Beograda i uvek te to vuče natrag. Međutim, posao muzičara je takav da putujemo po svetu i živimo tamo gde je za profesiju najpogodnije. Za mene kao džez muzičara trenutno je Mihnen najbolje rešenje.
Nastupali ste sa svetski poznatim džez muzičarima. Kakva su to iskustva i koga biste izdvojili?
- To je dugačka priča i teško je reći šta je naj. Svirao sam sa vrsnim muzičarima, ali ne mogu reći - ovaj je najbolji, ovi su manje dobri. Mnogo je sjajnih umetnika s kojima sam imao sreću da radim, poput Majls Dejvisa, Klark Terija. To je neprocenjivo iskustvo. Kako ocenjujete našu džez scenu?
- To je škakljivo pitanje i ne bi bilo fer, upoređivati našu scenu sa evropskom i svetskom. Mi smo godinama bili izolovani, pa mladi talentovani ljudi nisu imali prilike da nastupaju sa svetski poznatim orkestrima i nauče nešto. Ne bi bilo fer reći da džez u Beogradu nije na dobrom nivou. Ne može ni da bude na nivou dok ne počne ovde normalno da se živi. Dakle, džez će biti bolji i ovde, kada muzičari počnu normalno da žive i da se bave samo muzikom, a ne da misle kako će kupiti kilo krompira ili gde će da stanuju. Jeste li zapazili neki ovdašnji talenat?
- Slušao sam talentovane mlade muzičare. Mislim da im treba dati šansu da nauče da sviraju. Treba otvoriti džez škole i škole za modernu muziku, tako da naši ljudi mogu ovde nešto da nauče, a ne da idu u Grac, Bern ili Los Anđeles. Što se tiče trubača, zapazio sam nekoliko izuzetnih talenata, poput Đorđa Markovića i Fredija Radosavljevića, koji su u Radio bendu, pa dva brata Strahinjića od 16 i 19 godina, koji odlično sviraju. Ali ponavljam, potrebna im je prava šansa. Kako vam izgleda Beograd posle političkih promena?
- Ne mogu mnogo toga da primetim, jer dođem na 4-5 dana. Vizuelno ne vidim neke promene, kuće su i dalje neokrečene, ljudi još teško žive, što je posledica prethodnih deset godina i komunističkog terora. Hvala Bogu, promena se desila i siguran sam da će biti bolje, ali ne tako skoro, jer Srbija je decenijama sistematski upropašćivana. Da li planirate da se zauvek vratite?
- Za mesec dana punim 70 godina, a otišao sam sa 24. Dug je to period i čovek se navikne na drugi život. Tamo sam se oženio Nemicom, imam familiju, posao i sve što uz to ide. Za nas muzičare nije bitno da li živimo u Beogradu, Amsterdamu ili Berlinu. Mi idemo tamo gde ima svirke. Da dođem ovde, ne znam šta bih radio, jer sam navikao na nivo svirke i kvalitet muzike daleko izvan ovoga što mi imamo. Zbog svog posla, a ja sam slobodni umetnik, moj povratak za stalno ne bi ništa značio, ni za našu scenu, ni za mene lično. Ipak, neku vrstu povratka planiram. Pre mesec dana nagovorili su me u Radio Beogradu da predvodim njihov džez orkestar i od januara ću početi to da radim, kad god budem mogao. Godinama promovišete etno džez, odnosno naše motive u džezu. Trenutno sarađujete sa vranjanskim trubačkim orkestrom Ekrema Sajdića 'Zlatni prsti'. Kako objašnjavate taj spoj?
- Već godinu dana Ekrem Sajdić i ja, čiji sam orkestar slušao u Guči, sarađujemo i uskoro će izaći naš CD. Uvek sam sanjao da sviram sa orkestrom koji svira našu pravu narodnu muziku. Već 30 godina u džezu promovišem naše motive i sada sa Ekremom spremam nešto novo, što do sada niko nije uradio, a to je da jedan pravi narodni romski orkestar svira muziku prve klase, i onda se ubacim ja i pravimo fjužn koji do sada nije urađen u tom stilu. Znam da ima takvih pokušaja, radili su to i drugi, poput Bregovića, ali za mene je ovo nešto potpuno novo, druga planeta. Ovo je novi pravac, koji ja zovem Balkan džez. Pokazaćemo da se i ovde nešto dešava i to nešto novo, što nigde u svetu ne postoji. Kao umetnik moraš da budeš originalan i da iskopaš iz sebe, iz svog detinjstva nešto što nosiš u sebi. Sutra pred Beograđanima
Retko ste za ovih 50 godina nastupali u Beogradu. Beograđani će imati priliku da vas sutra čuju na besplatnom koncertu koji se održava na platou ispred Savezne skupštine u 19 sati. - Poslednji put sam svirao ovde pre nekoliko godina. Svirao sam u Sarajevu, Ljubljani, Skoplju, svuda sam bio, a ovde vrlo retko. Ko kiša oko Kragujevca sam obilazio Beograd, ali znate neko treba da me pozove da nastupam, ne mogu ja sam da se naturim. Da su me zvali, drage volje bih nastupio, a ovako sam dolazio privatno i išao sa prijateljima na ćevape. Vrlo se radujem ovom nastupu sa orkestrom Ekrema Sajdića i verujem da će Beograđani biti otvoreni za ovaj novi pravac. Katarina Preradović
