Izvor: Politika, 22.Okt.2012, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balkan Balkancima
Zaboravljanjem slavnih dela herojskih predaka pokazujemo ne samo nemar prema istoriji već potkopavamo sopstveni identitet
U sredu 24. oktobra navršava se stogodina od velike srpske pobede nad Turcima u Kumanovskoj bici na samom početku Prvog balkanskog rata. Na taj dan je zakazana i „šetnja zahvalnosti – sećanje na ponosnu Srbiju 1912”. koja bi trebalo da pokaže koliko danas ljudima znače pobede predaka u Balkanskim ratovima. Za pohvalu je svaki napor koji ima za cilj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da afirmiše ono veliko i uzvišeno u našoj istoriji, a naročito u okolnostima kada se Srbija stidi svoje prošlosti nadajući se nekakvom blagostanju u budućnosti. No istorija uči da oni koji ignorišu velike lekcije koje su im ostavili slavni i požrtvovani preci postaju istorijski ponavljači, sa mogućnošću da budu i izbačeni iz istorije.
Pouka i poruka Prvog balkanskog rata je da vojska jednog malog i siromašnog naroda može da oslobodi sebe i druge ako ima dovoljno vere i nade. Pobeda kod Kumanova u kojoj je poražena turska vojska i oslobođeno Kosovo posle vekova osmanlijske okupacije je upravo primer kako je sve moguće ako postoji vera u pravedan cilj koji pokreće pojedince i narode. Posledica ovog podviga Srbije je oslobađanje dobrog dela Balkana, što je dovršeno tokom pobedonosnog marša srpske vojske od Soluna do Alpa. Tada je glavna parola glasila „Balkan Balkancima” što je značilo da balkanski narodi žele kraj strane okupacije ili hegemonije velikih sila.
Danas je situacija slična vremenu balkanskih ratova. Imamo sličnu, u nekim elementima i fascinantno identičnu strategiju velikih sila prema balkanskim narodima. Imamo ponovo „aneksiju Bosne” i generisanje sukoba širom poluostrva, naročito na verskim osnovama. No danas nemamo ujedinjeni balkanski savez koji bi smogao snage da se odupre nametanju volje sila čiji su interesi najčešće u suprotnosti sa interesima naroda koji ovde žive. Onda smo imali ujedinjujući i herojski Prvi balkanski rat, a u sadašnje vreme smo prisustvovali ponavljanju Drugog balkanskog rata – to jest sukoba među narodima sa ovih prostora.
Stoga smo doživeli istorijsku inverziju Prvog balkanskog rata – sukobe i ratove koji su podstrekavani sa strane i čije su posledice gubljenje sloboda naroda i nezavisnosti balkanskih naroda. Umesto Balkan Balkancima – danas važi – Balkan strancima. Kao što je ono bio primer šta sve veliko i slavno može da učini jedna herojska i ujedinjena generacija, tako je ovo danas primer šta mogu sve da upropaste korumpirani i zavađeni pripadnici elite sa brdovitog Balkana.
Sve je to posledica kolektivnog gubljenja orijentacije u vremenu i prostoru, a ono dolazi od gubljenja oslonca i referentne tačke u odnosu na koju posmatramo svet. Zaboravljanjem slavnih dela herojskih predaka mi pokazujemo ne samo nemar prema istoriji već potkopavamo sopstveni identitet. Veliki ljudi iz prošlosti, njihova dela i reči koje slede nove generacije uslov su opstanka jedne zajednice. Varaju se oni koji misle da postoji moderna nacija bez istorijskog sećanja kao žive sile, bez ,,očeva osnivača” i bez sopstvene ideje i ideala koji pokreću i ujedinjuju ljude u narode.
Nije ovde samo reč da smo zaboravili stare grobove junaka iz balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, već i onih koji su se borili za svoj narod protiv fašizma u Drugom svetskom ratu, ma sa koje strane „barikade” bili. Rusija danas uporno i sistematski insistira na aktivnom sećanju na Veliki otadžbinski rat kao na temelju savremenog ruskog identiteta. Kada se o tom pitanju povede razgovor sa Rusima oni pitaju „a što vi ne slavite svoje heroje u borbi protiv fašizma” i ,,zbog čega ih se stidite”. Odgovoriti na ovo nije lako, pa ni činjenica da je za Rusiju to bio rat s Nemcima a za nas ovde u Srbiji na prvom mestu građanski rat između „crvenih i belih” nekako nije dovoljna da objasni sve. Dakle zaborav i „dinastičke” ili „partijske” istorije su odgurnule ili omalovažile velike žrtve za slobodu i pravdu sa kojima se malo koji narod može pohvaliti.
Da bismo sebi i drugima postali jasni i istiniti potrebno je da uočimo te reperne tačke istorije i njene vrhove, a to su sigurno 1389, 1804. ali i 1912. i godine iza nje. Ako te godine ne budu samo datumi i statistike borbi i bitaka, već ako postanu žive slike u svesti današnjih generacija mi ćemo kao zajednica imati budućnost. Ako Srbija nađe sebe u prošlosti, nađe svoje uzore, obrasce delanja i življenja znanih i neznanih heroja može da se nada nečemu, a možda i tome da opet postane pijemont balkanske borbe za slobodu.
Branko Radun
*Politički analitičar
objavljeno: 22.10.2012.
