Izvor: Politika, 02.Avg.2010, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bal pod maskama
Sve ovo pod uslovom da nasilnika uhvate. Verovatno neće. Novinara uhvate uvek
Već je pomalo otužno da pišemo o tegobama naše profesije, i kako nas bije ko stigne. Ništa lakše nego izmlatiti novinara, koji često nije u dobroj (fizičkoj) kondiciji. Ne vežba, ne džogira, na teretanu ga mrzi i da pomisli. Već smo dosadili policiji i nedužnim vlastima uopšte podsećajući na ubijene i premlaćene.
Nikome ništa, dabome. I to iz nekoliko dobrih razloga, ako se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << takvi uopšte mogu nabrojati. Novinarska udruženja su u stanju blagog zanosa kad se svađaju. Utrkuju se da se oko bilo čega ne slože. Prosto ih rastuži ako oko nečega moraju da budu solidarni.
UNS je proglasio pobedu nad jednim iracionalnim zakonom. U svoje vreme taj je papir osudio i Aleksandar Vučić, čuveni informativni Rišelje iz devedesetih.
Ali to je maltene pa badava. Postoje parnični postupci koji neće oterati novine, ali hoće novinare u stečaj. Novinski pisci, koji otkrivaju detalje iz najprljavijih biografija, skupo plaćaju „čast i ugled” zastrašujućih simbola prošlosti. Štampa je slobodna. Misao se plaća, ili pred sudom, ili u atentatu, ili u noćima dugih štangli. Autocenzura se nagrađuje amortizovanjem straha: „Bolje da ćutim, šta mi to uopšte treba?!”
Sasvim dobra nedoumica za profesiju koja postaje važna samo kad novinar pogine ili ga prebiju. U takvim okolnostima svi koji drže do sebe obavezno se jave. Kažu da je to udar, ne samo u glavu novinskog mazohiste nego i na slobodu štampe, pa i slobodu uopšte. I da će vlast učiniti sve da pohvata krivce i najstrože ih kazni, ako ih dostigne.
Postoje bar dve škole mišljenja o tome zašto nam se to događa. Po jednoj od njih, sve je to rezultat „balkanskog sindroma”, nadiranja osobene verzije klerofašizma, posledica ratova „na ovim prostorima”. Hoće se reći da su mnogi otišli „pod efe”, izgubili vrednosno tlo pod nogama i nasiljem rešavaju svoja nerešiva lutanja.
Ima nečega i u tome, mada smo od ratova sve dalje. I sve je više „huligana” koji su daleko od stereotipa koji ih određuje. U nekim novijim divljanjima, (ubistvo Brisa Tatona), nekoliko mladih ubica bilo je pred diplomiranjem na prestižnim fakultetima. A to bi moglo da znači da indoktrinacija ne mora da ima veze sa endemskim primitivizmom. Nego sa nekom potuljenom, relativno maskiranom i dovoljno otvorenom realpolitikom.
Ko stoji iza nje, nije lako definisati, bar ne potpuno precizno. Mada je o svojim naslućivanjima u vezi sa srpskom verzijom nacizma često pisao i Teofil Pančić.
Izvori realne agresivnosti prema novinarima podgrevaju se upravo na sajtovima novina. Apsurd je skoro ubitačan, pošto dajdžest čitanje zahteva elektronski oblik medija, koji se više nikada neće vratiti u tradicionalni, lisnati oblik.
Na novinskim sajtovima postoji čitavo jedno podzemlje, grupa ljudi „suprotnih” mišljenja, koji se najčešće prepoznaju po oskudnoj pismenosti i neograničenim skladištima mržnje. Ne znam šta rade urednici elektronskih izdanja, osim ako ne uživaju u verbalnom čerečenju svojih kolega, pri čemu su svi agresori anonimni, čak sa neopisivo bednom maštom u izboru pseudonima.
Nema druge, to je pripremna strategija za realne napade. Ako kroz naš vrednosni sistem lagodno prođu najužasnije pretnje, kletve i uvrede, to znači da je put za šipke otvoren.
Ne znam zbog čega, a iz te nedoumice ne isključujem ni strah, ali naša sudska vlast je suviše milostiva prema nasilju svake vrste. Nasilnik koji bije, a pred časnim sudom to ne ume (i ne mora) da objasni logikom svoje misije, u većini slučajeva bolje prolazi od novinara koga biju. Još bolje od novinara koji misli, ili bar ima iluziju o tome.
Sve ovo pod uslovom da nasilnika uhvate. Verovatno neće. Novinara uhvate uvek. Pre par godina imao sam čast da mi u dva posle ponoći policijska patrola uruči poziv za parnični postupak (odšteta zbog teksta). Samo zbog toga što lenji poštar ne zvoni dva puta, i nije uspeo da me nađe po danu. Ali otkud policija u parnici? Uvek sam verovao da ti ljudi noću hapse lopove, razbojnike i one koji čine krivična dela. Moj počivši deda se zbog neke međe parničio 30 godina i nikada mu zbog toga žandari nisu ugrozili parničarski mir.
Da se razumemo, u srpskom balu pod maskama ne biju samo novinare. Najnovija srpska istorija nasilja to lepo kazuje. Neki ugledni ljudi iz srpske politike delili su šljage i voleje svuda okolo, a zatim i lično okusili bliski susret sa uličnim huliganstvom. Aforističar je rekao da Srbi mogu biti zaštićeni samo ako bi vlast uvela policajca po glavi stanovnika. Ali onda bi svaki počeo da bije i vaspitava dodeljenog mu štićenika.
A šta će biti sa novinarima? I njima će biti lakše kad saznaju ko ih to napada i o tome obaveste javnost. Za razliku od novinara koji moraju da govore i pišu da bi preživeli, oni koji ih vaspitavaju ne govore ništa. Biju, ćute i odu.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 02/08/2010
.jpg)
