Izvor: Politika, 19.Apr.2010, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
(BES)KOMPROMISNI NA OBE STRANE
Povodom Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici prvi put su se podele javile ne samo između Bošnjaka i Srba već i unutar ovih nacija
Neretko nije dobro kada se o nekoj temi previše raspravlja, jer to vremenom može obezvrediti značaj i obesmisliti značenje teme. Ipak, potrebno je još jednom progovoriti o odjecima skupštinske Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici. Naime, prvi put su se podele javile ne samo između Bošnjaka i Srba već i unutar ovih nacija.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Podelili su se i jedni i drugi na beskompromisne, koje bi samo politička ili vojna pobeda zadovoljila, i na one sklone sporazumu. Među beskompromisnima nema uzmicanja, svako popuštanje doživljava se kao nacionalni poraz. Za beskompromisne Bošnjake, reč „genocid” označava pobedu u borbi za ideološku hegemoniju u miru, ako već nije mogla da se ostvari pobeda na bojnom polju. Radi se o pobedi u borbi za monopolizaciju statusa žrtve za Bošnjake u ratovima za jugoslovensko nasleđe. Pošto im nije uspelo da dokažu da je Srbija u BiH sprovodila genocid nad Bošnjacima, onda je važno da se, bar, reč „genocid” pomene u kontekstu srebreničkog pokolja. Namerno se ne uviđa da je pozivanjem na presudu Međunarodnog suda pravde Skupština Srbije zapravo priznala da se radilo o genocidu ograničenom na područje Srebrenice.
Za beskompromisne Srbe ova deklaracija je upravo zato neprihvatljiva. Za njih svako karakterisanje srebreničkog pokolja genocidom znači da su Srbima, kao naciji, pripisana genocidna svojstva. Ovo pripisivanje im, pak, otežava borbu za hegemoniju na prostoru bivše Jugoslavije, a do toga je beskompromisnim „srbendama” iznad svega stalo. Činjenicu da nema genocidnih nacija ne prihvataju zato što smatraju neke susedne nacije genocidnim, a Srbe njihovim večitim žrtvama. Reč „genocid” predstavlja tek sredstvo u nacionalističkom takmičenju za monopol na status žrtve.
Beskompromisni Srbi i Bošnjaci imaju dosta toga zajedničkog. Na prvom mestu, oni ne žele pomirenje. Na drugom, bore se za ideološku hegemoniju u sadašnjosti i budućnosti povodom tragične prošlosti. Na trećem, sanjaju o osveti. Na četvrtom, ne haju za žrtve, već ih koriste u ideološkoj borbi. Potonje nije odmah belodano za Bošnjake. Pa ipak, obraćanje muftije Zukorlića, pre no što je deklaracija i doneta, kada je slavodobitno čikao poslanike republičke skupštine da ako im nije važna reč „genocid”, onda napišu da se dogodio pošto je Bošnjacima to važno, kada su se okupljeni slatko ismejali, ostavlja gorak ukus u ustima. Naime, navedene cinične reči, uz pominjanje navodnih deset genocida Srba nad Bošnjacima u istoriji, i bezumni smeh prisutnih obelodanili su manipulativnu nebrigu prema žrtvama, jer ima li išta smešno u nasilnoj smrti hiljada ljudi, a kamoli u doduše izmišljenih „10 genocida”? Vlastoljubivome muftiji i njegovim sledbenicima je nažalost samo važno da pobede u politikantskom i opasnom nadgornjavanju sa srpskim na tuđe žrtve neosetljivim desničarima. Slično tome se u BiH ponaša Haris Silajdžić, zatočenik krvave prošlosti, snevač još gore budućnosti.
Njihovi parnjaci među Srbima nalaze se među krajnje desnim radikalima, ali i među srpskim konzervativcima kao što su DSS–NS, a u nešto manjoj meri, i SNS (umeju izraziti saosećanje prema žrtvama drugih, ali srpske žrtve su i za njih neuporedive).
Na sreću, beskompromisni nisu u većini. U BiH se jasno izdvojila struja Sulejmana Tihića, vođe SDA, koja je prihvatila pruženu ruku pomirenja i izraženo saosećanje sa žrtvama srebreničkog genocida. Takođe, oni koji su na srpskoj strani glasali za deklaraciju jasno su razabrali da Bošnjacima i Srbima nema druge do da žive zajedno na ovim prostorima. Ako su pametni, živeće mirno, pomažući se međusobno; a ako nisu, ponoviće ono što su radili tokom devedesetih. Utoliko, može samo radovati što je deklaracija izglasana i glasovima Ljajićevih i Ugljaninovih sledbenika. Istinski vođi Bošnjaka Srbije rade zajedno sa sporazumu sklonim Srbima. To uliva nadu. No, osim saosećanja i dobre volje za sporazumevanje potrebna je i politička energija za borbu protiv beskompromisnih nacionalista koji redovno škode kako susedima tako i sebi.
Naposletku, valja reći nešto i o reakcijama na deklaraciju u tzv. međunarodnoj zajednici. Osobe koje su najodgovornije u EU za spoljnu politiku pozdravile su deklaraciju: Ketrin Ešton, komesarka za spoljnu politiku i bezbednost EU, i Štefan File, komesar za proširenje EU. Time je zvaničan stav EU nedvosmisleno obelodanjen uprkos sporadičnom gunđanju pojedinih Srbima nesklonih evropskih parlamentaraca. Isti stav zauzeli su i zvaničnici SAD. Dobronamernost i saosećajnost predstavnika Srbije prepoznali su najmoćniji činioci dveju velikih sila bez kojih se nažalost ne mogu na ovim prostorima sprovoditi ni pozitivne ni negativne promene.
Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Jovo Bakić
[objavljeno: 20/04/2010]
