Izvor: Politika, 27.Sep.2012, 15:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Avgust...
U kolima mukla tišina koju se niko ni ne usuđuje prekinuti, ovako je lepše, lakše valjda.
Osmeh mi izmami tek poneki okret moje bebe u stomaku. Okuražim se i zamolim brata da upali radio, CD, nešto, samo da više ne slušam tišinu koja postaje sve bolnija svakim kilometrom bliže aerodromu.
"Neću!" odbrusi brat.
"A zašto?"
"Zato što će mi uleteti neka stvar koja će me ceo život podsećati na vaš odlazak!"
Na moje insistiranje, jer >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << trudnicu ne sme odbiti, pusti CD za koji je bio 100 % siguran da ga neće podsećati.
Pokušavam započeti razgovor, namećem neke iščašene teme ali ne ide. Nevešto pokušavam skriti strah od leta, od novog sutra, od danas i juče, od deteta koje me drži za ruku i deteta koje se migolji u stomaku. Pokušavam ali...njih ne mogu prevariti. Oni su neraskidivi deo mene i ja njih.
Nazire se aerodrom, kreće trinaesta, baksuzna, stvar na CD-u i s prvim taktovima kreću suze. "Manchester England, England, across the Atlantic sea...." Valjda to tako ide.
Koferi označeni već otišli, mi pokušavamo da kažemo nešto jedni drugima ali šta reći u par minuta. Ceo život smo zajedno i imali smo toliko vremena i nismo uspeli sve ispričati a sad u par minuta toliko se toga mota po glavi a ništa ne mogu prevesti u smislenu rečenicu.
Sin mi sve čvršće steže ruku, moramo polako. Još jedan zagrljaj pred odlazak, ne vidim ih od suza.
Vidim samo da brat nešto nervozno traži po torbici, ponavlja "Čekaj, čekaj, tu je bio..." Napokon ga pronalazi. Vadi krstić na kojem piše "Srećan put", gura mi ga u ruku i ponavlja "Čuvajte se, puno vas volim.."
Krenusmo u osvajanje Australije....
Nakon 26 sati puta na Sidnejskom aerodromu "ulazim" u osmi mesec trudnoće. Osmeh dragog lika, zagrljaj, dugo očekivani poljubac i neopisiv osećaj sreće jer je moja mala porodica na okupu...
Nataša Medić, Volongong, Australija
objavljeno: 27.09.2012.
