Izvor: Politika, 18.Apr.2011, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Autogolovi političkih stranaka
Vlast i opozicija se moraju dogovoriti. Nažalost, usled nesposobnosti domaćih političara, desiće se to pod pokroviteljstvom evropskih staratelja
Ima više od jedne decenije kako pisac ovih redova studentima govori da uvek treba izlaziti na izbore i glasati za najmanje lošu stranku, jer teško da se dobra može naći. No, šta onda kada se ne zna ko je najmanje loš? U današnjoj Srbiji uspeh u politici ne zavisi od dobrih poteza neke stranke već od loših poteza njene rivalke. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nema toliko lošeg poteza koji ne može biti nadmašen još gorim.
Iz Srbije se odlazi, po istom savetodavcu, tek da bi se proširili horizonti, spoznale kako dobre tako i loše strane različitih društava, pa se onda u nju vraća i pokušava sadnja plodonosnog bilja koje se na strani uzelo. Nažalost, nije izvesno da je savetodavac u pravu, jer ovde se odveć lako prihvataju „Veliki brat” i „Farma”, a ono što je dobro, primerice radna etika i odgovornost prema pozivu koji se vrši, to se teško „prima”. Taj kalem ne uspeva.
Jedan od osnovnih razloga neuspešnog presađivanja pozitivnih civilizacijskih tekovina jeste slab kvalitet političkog dela oligarhije u Srbiji. Tako je jedan od stranačkih vođa parlamentarne stranke koja izgibe za promovisanjem „evropskih vrednosti” pre neku nedelju kritikovao ministra spoljnih poslova što se „po Africi sastaje sa kanibalima”. Izjava dostojna vođe neke krajnje desne stranke, ali ne i onih koji se diče svojom posvećenošću ljudskim pravima. Posle se, sa odocnjenjem i u iznudici, izvinjavao. Naposletku, kada je poslanički klub napustila najuglednija osoba i predsednica političkog saveta te stranke, rekao je da je dotični savet nevažan, pa joj je bilo bolje da napusti skupštinu. Pitanje koje se nameće glasi: kakva je svrha Političkog saveta, ako je nevažan? Zašto ga ne ukinuti? Ko se tu zavarava? Da li uglednici koji u njemu sede i njihove sujete?
No, ova stranka nije naročito velika, pa ni njene greške nisu tako tragične, iako su mučne. Vođstvo najveće stranke u vladi smatra da je normalno, pa i u „rekonstruisanoj vladi”, da čovek bude ministar i da ima privatno preduzeće koje će vladi prodavati računare. Sukob interesa? Bože sačuvaj, to se građanstvu samo čini. Šef manjeg partnera u vlasti smatra, pak, da je sasvim normalno da u rekonstruisanoj vladi sedi ministar koji obećava kule i gradove, pa iako mu to niko ne traži, a onda ne ispuni ni peti deo svojih obećanja. Na stranu to što bi ova dvojica ministara u civilizovanom društvu sami podneli ostavke čim bi novinari otkrili njihovu bruku. Ako im, pak, nedostaje osećaj odgovornosti, premijer bi ih opozvao sa dužnosti. Ovde je, međutim, premijer, tj. predsednik Tadić (da se ne zavaravamo), opozvao samo onog koji je svojom drskošću počeo da bode oči ne samo oguglale javnosti Srbije nego i starijeg koalicionog partnera. Tako je, bar, javnost od Mlađana Dinkića na trenutak predahnula.
No, tu su drugi asovi srbijanske politike. Najveća opoziciona stranka, koja je već izvesno vreme i najjača stranka u Srbiji, ne zna šta će sa sobom i tolikom popularnošću. Ubeđeni su da nešto pompezno moraju činiti, jer se plaše, poučeni rđavim iskustvom stečenim među krajnjim desničarima, da će im nekako vlast opet izmaći. Što jeste – jeste, dugo već čekaju da zajašu, više od jedne decenije. Boje se da im se prednost od više od 10 odsto nad vodećom strankom vlasti opet nekako ne istopi. Ne znaju, međutim, kako da kanališu nezadovoljstvo sirotih opoziciono usmerenih građana i iz te bezidejnosti rađa se preterana nervoza, a iz nervoze greške. Tako, celu su politiku sveli na zahtev za raspisivanje novih izbora, kao da ništa drugo u Srbiji nije važno i kao da su izbori ta čarobna reč koja će dovesti odjedared do temeljnih promena u društvu. Nekako im ne pada na pamet da porazgovaraju sa jednim od koalicionih partnera da, bar, oni koji su pravosnažno osuđeni na kaznu zatvora ne budu i potpredsednici stranke. Jedini je problem kako da nateraju vlast da raspiše izbore kada njima odgovara. Prvo su mislili da mitinguju iz dana u dan, đuture s Milankom Karić i julovskim borcem protiv bogataša Vulinom, a zatim da vođ stranke započne štrajk žeđu i glađu. Od prvoga su, na njihovu sreću odustali, a od drugoga, na njihovu žalost, nisu. Pucali su sačmaricom u sopstvenu nogu i sada krvare. Vlast ih začikava, jer ona je sposobna samo za politikantske igre a ne i za ozbiljnu politiku, pitajući zašto ne bi na izbore išli mesec dana docnije. Uistinu, kakva je razlika ako se izbori održe 15. januara umesto 18. decembra? Da li iko misli da je ova razlika važna? Kako iz svega izaći čistog obraza? Vlast i opozicija se moraju dogovoriti. Nažalost, usled nesposobnosti domaćih političara, desiće se to pod pokroviteljstvom evropskih staratelja.
docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Jovo Bakić
objavljeno: 19.04.2011.
