Izvor: Politika, 04.Jun.2011, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Atelje Arapskog proleća
Duh revolucija rastućih očekivanja širi se severom Afrike i Bliskim istokom
Sidi Buzid, Tunis – Porodično groblje porodice Buazizi, izmešteno nekih 15 kilometara od centra ovog učmalog mesta u unutrašnjosti Tunisa, nenadano se od mesta hodočašća pretvorilo u poprište oštrih debata o budućnosti Tunisa i svih arapskih revolucija u toku.
Došao sam ovde s pitanjem kako je sve počelo u malom prašnjavom gradu 240 kilometara južno od glavnog grada. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Šta revolucija znači ovim ljudima? Da li im menja život? Kako izgleda demokratija u svojim prvim mesecima?
Krenulo je 17. decembra prošle godine kada se ulični prodavac voća i povrća po imenu Muhamed Buazizi sukobio s komunalnom službenicom koja mu je konfiskovala kolica jer nije hteo da joj plati reket.
Posvađali su se, ko zna šta je ovaj 26-godišnjak njoj rekao, tek dobio je šamar. Pred svima, u Aveniji Burgiba, od žene – to je u ovom duboko tradicionalnom mestu užasno ponižavajuće.
Pošto niko nije hteo da sasluša njegove žalbe, mladi čovek, koji se nikada nije bavio politikom, otišao je pred kapiju provincijskih vlasti, polio se benzinom i zapalio.
Bio je to plamen koji će tuniskog predsednika Zin el Abidin Ben Alija naterati da posle 23 godine vlasti pobegne u Saudijsku Arabiju, koji će u Egiptu srušiti Hosnija Mubaraka i pokrenuti revolt masa u Alžiru, Jordanu, Jemenu, Bahreinu, Libiji i Siriji.
Uzalud je bivši tuniski despot posetio Muhamada u bolnici. Mučenik još nije ni umro od opekotina 4. januara, a Tunis je izašao na ulice noseći slike nove ikone slobode, simbola protesta ljudi kojima su prevršili besperspektiva i okrutnost korumpiranog režima.
Otišao sam do groblja smeštenog u makiji tuniske stepe u Graa Banuru, tek tu i tamo osvojene maslinjacima. Vukla me pomisao da to nije samo grob „mučenika Muhameda Buazizija“ okrenut ka Meki, već atelje Arapskog proleća, kolektivna grobnica arapskog straha, radionica revolucije koja je već oterala dvojicu arapskih despota preteći ostalima.
Tražim nemu, u belo ofarbanu cementnu ploču za koju mislim da krije zvučnik miliona čiji se glas do skora nigde nije čuo.
Dočekao me ljutito čovek za koga će se ispostaviti da je Muhamedov blizak rođak, vlasnik zemlje na kojoj je groblje.
„Zašto dolazite ovde? Šta smo mi dobili? Ništa se nije promenilo“, besno priča Amor Buazizi, 42-godišnji vlasnik firme za iznajmljivanje uređaja za hlađenje.
Ispostavlja se da čovek koji je ujedinio arapsku ulicu deli svoj rodni grad. Na one koji su ga znali, gledaju kao na profitere koji izvlače novac od stranih novinara i lokalnih zvaničnika. Oni koji ga nisu poznavali pitaju se kada će konačno nešto dobiti od promena koje su se dogodile.
„Ukrali su nam revoluciju. Čak i porodicu“, kaže Amor, podrazumevajući činjenicu da je porodica „tuniske buktinje“ dobila pomoć s raznih strana i ubrzo posle njegove slavne smrti napustila ovo mesto.
„Ne vidim nikakve promene iako su nas obišli svi novi političari. U stvari je još gore. Ranije smo imali siromaštvo i mir. Ostalo je siromaštvo, mira nema. Policija se plaši, caruju razne bande“, dodaje, pokazujući redenik s mecima ispod majice.
Šta se to događa s revolucijom? Zašto novi nemiri potresaju Tunis i Egipat? Da li su ovi ljudi uplašeni naglo stečenom slobodom ili ne znaju šta s njom da rade?
Sidi Buazid, grad od oko 40.000 stanovnika koji se ne pojavljuje ni na mapama TV vremenskih prognoza, nudi odgovore tipične za mnoga slična mesta širom arapskog sveta.
Ne postoji ovde ništa što je Muhamedu Buaziziju moglo da pruži nadu u bolji život. Oni s vezama našli su posao u lokalnoj fabrici paste od paradajza. Neki švercuju gorivo iz Libije. Sidi Buzid ima mnogo mladih ljudi, malo radnih mesta.
Većina sanja o tome da se nekako dočepa Evrope. Dok sanjaju, žive od stvari koje Zapadu više nisu potrebne: iznošene odeće koja se u balama prodaje na tone, olupinama automobila na kojima su oni koji su ih se dočepali ponosno zadržali oznake Francuske ili Nemačke.
Muhamed je jedva uspevao da skrpi kraj s krajem. A posle njegove smrti od koje se očekuje da tektonski promeni arapski svet?
„Jedno što sam od revolucije dobio je da me ne teraju sa ulice“, kaže mi Ferhat Bargougi, Muhamedov drug 13 godina. Naslonjenog na kolica s lubenicama, zatičem ga na mestu incidenta koji će dobiti svetsku slavu. „Svi samo mnogo obećavaju a ja i dalje za ženu i dvoje dece ne mogu da zaradim više od šest do deset dinara (3-5 evra) dnevno.“
Iako više na ulici nema komunalnih inspektora koji traže mito, ili prete zaplenom, Ferhat nije zadovoljan napredovanjem revolucije. Ne vidi perspektivu.
Da li je to znak da Arapsko proleće ulazi u fazu revolucije rastućih očekivanja? Nemogućnosti da ispuni ključne želje svojih protagonista?
U Tunisu su, kao i drugde, oko toga podeljeni. Dok jedni strahuju da će im revolucija biti ukradena i da će se sve manje-više završiti kozmetičkim promenama, drugi su optimisti.
Prvi mahom pripadaju nezaposlenoj mladosti. Drugi obrazovanim slojevima i mahom zaposlenim članovima društva kojima optimizam nije egzistencijalni luksuz.
„Tačno je da je odmah posle revolucije čak 70 odsto ljudi imalo velika očekivanja i da taj procenat opada, ali smo srećni. Sada možemo o svemu otvoreno da pričamo. Nema straha“, kaže Aladin Isavi (24), zaposlen u ovdašnjoj elektrodistribuciji, nudeći da mi pokaže maslinjake na kojima ima posla.
Da, Tunišani su do pre pola godine slobodno na javnom mestu mogli da pričaju samo o fudbalu. Sada se od čajdžinica uz nargile do fensi mesta glavnog grada samo bistri politika. Mnogo reči, ali malo rešenja, posebno za akutne ekonomske nedaće.
Izgleda nebitno. Novostečena sloboda i slava tuniske revolucije 14. januara nekima su, za sada, dovoljni.
Gledam mlade ljude okupljene oko televizora iznetog ispred radnje mobilnih telefona. Prate događaje u Jemenu i Libiji. Arapsko proleće počelo je ovde, ali situacija u mnogim drugim zemljama regiona kojim se proširio miris Revolucije jasmina preti nasilnim letom.
Scene protesta. Uvereni su da sve to ima neke veze s njima. I sa Sidi Buzidom. I s Barakom Obamom koji je nedavno obećao da će Amerika više znati da ceni „dignitet uličnog prodavca u Tunisu nego sirovu silu diktatora“.
Demonstracije u Tunisu i Egiptu dovele su zimus do mahom mirnog zbacivanja despota, pa su se mnogi Arapi ponadali da će se relativno lako osloboditi svojih vlastodržaca.
Pola godine kasnije, događaji u Libiji, Siriji, Jemenu ili Bahreinu pokazuju da su se prevarili. Instalacija demokratije, mira i sloboda po regionu potrajaće duže.
Prvobitnu euforiju s barikada po bulevarima grada Tunisa ili s kairskog Trga Tahrir smenjuje rastuća zabrinutost. Narod mnogo očekuje, pa naslednici Ben Alija i Hosnija Mubaraka moraju da vode računa da se očekivanja ne izjalove, ali da se istovremeno usklade sa stvarnošću.
Početni entuzijazam – pritisnut idealizmom kao i u svakoj revoluciji – počeo je da se topi, što je opasan proces koji lako može da vodi novim erupcijama nezadovoljstva.
Sve ukazuje da će s krajem ere bliskoistočnih diktatora stići vreme u kome će se poludemokratije preplitati s regionalizmom uz jak uticaj religije, čak i plemena. Nemogućnost, nespremnost ili nesposobnost da se reše egzistencijalna pitanja, od kojih je počelo – barem u Tunisu i Egiptu – prete novim nasiljem.
Biće sve mnogo složenije nego kada su regionom uz pomoć Zapada vladali diktatori. Što znači da će se na istinske slobode čekati još decenijama.
Mohamedu Buaziziju se to ne bi baš dopalo. Kao ni onima koji ga kao mučenika slave širom Bliskog istoka.
Boško Jakšić
objavljeno: 05.06.2011
