Izvor: Blic, 30.Jan.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aplauzi ljudi od papira
Aplauzi ljudi od papira
Neka bude, da ne bude nisam znala, da ne bude nisam znao, da ne bude nesporazuma, od samog početka, neka bude: užas! - napisao je Vladan Matijević u knjizi 'Pisac izdaleka' ('Narodna knjiga') za koju je dobio NIN-ovu nagradu za roman godine.
Reč je o delu kome je žiri jednoglasno dodelio ovo prestižno književno priznanje, a koje zapravo, po njihovim rečima, iskušava roman kao žanr okrećući se postmodernizmu ali istovremeno dovodeći >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u pitanje i postmodernističke principe pisanja. Autor je rođen 1962. u Čačku a objavio je romane 'Van kontrole', 'R.C.Neminovno', 'Prilično mrtvi', kao i knjige pesama 'Ne remeteći rasulo' i 'Samosvođenje'.
U svom osvrtu na ovo prestižno literarno priznanje, sem činjenice da je iznenađen, ističe da mu NIN-ova nagrada, između ostalog, veoma znači 'zbog toga što znam da će uticati na veću čitanost romana'. Da li biste vi sami sebi dali NIN-ovu nagradu?
- Naravno. I to mnogo ranije (smeh)
Koliko ima autobiografskog u 'Piscu iz daleka'?
- Pa,...nimalo(smeh). Znate, pisac uvek koristi svoja iskustva i sve što je naučio. Čak i neke stvari koje nemaju nikakve veze sa literaturom. Jednostavno, ispostavi se u jednom trenutku da mu je to potrebno i da prosto ne zna kako bi mogao da piše da nema ta saznanja, bilo da je reč o matematici ili o šprajacovanju automobila pred farbanje. Junak Džoni Glintić često govori moje misli. Naime, prikazivao sam stvarnost samo sam je pojačavao. A koliko se užas o kome pišete u romanu odnosi na užas u životu?
- Pomalo sam sumoran čovek. Moglo bi se reći da se jedan na drugi užas preslikava. Da li sam pesimista ili realista veliko je pitanje. Ali, mislim da je život nešto najvrednije. Takođe sam mišljenja da je život crn i težak i da nismo ovde samo zato da bi se zabavljali. No, uvek ima trenuaka kada je divno. I zbilja mislim da vredi istrpeti koju godinu tame da bi se dočekao neki svetao trenutak. Napisali ste: 'Ne znam da li i dalje čujem aplauz papirnih ljudi'. Ko su ti papirni ljudi ne samo u romanu već, pre svega, izvan njega?
- Papirni ljudi u romanu su ljudi koje je junak izrezao od papira da bi aplaudirali, pošto pisac najbolje piše kada sluša aplauze. A van romana papirni ljudi su oni koji nemaju ni srce ni dušu, nego su kao neke spodobe idu kroz svet bez osećanja. Oni su navodno živi ali su suštinski prilično mrtvi. Bojim se da su, nažalost, vrlo brojni i na ovom prostoru i u čitavom svetu. Jedino što se kvalitet papira razlikuje tako da se i delovanje tih papirnih ljudi razlikuje. Nije isto kad je takav čovek od sjajnog, kvalitetnijeg papira i kad je od trećerazredne hartije. A ovde su ljudi uglavnom od lošijeg papira. Na kraju romana bavite se odnosom literature i života. Nevezano za roman, koji je vaš stav u tom pogledu?
- Moj stav je, u osnovi, onaj koji je dat u poslednjem poglavlju. Naime, u prvom poglavlju junak razmišlja da li je literatura na pijedestalu ili na stubu srama. Na kraju shvata, uz sav svoj užas, da je literatura ništa drugo do li njegov život. Moglo bi se reći da sam davno shvatio da literatura jeste moj život. A ako bi sadašnji društveni trenutak bio predmet vašeg pera, odnosno vaša literatura kako biste razrešili stvari?
- Mislim da bih razrešio isto kao što sam pisao 'Pisca izdaleka'. U romanu sam uzeo svet literature i onda sam prikazao njegove slabosti i izvrgao ih ruglu ostavljajući neke stvari koje su dobre. Možda bi se moglo i reći da je ovo roman koji na primeru literature prikazuje našu stvarnost. Dakle, po prirodi stvari i u našoj stvarnosti ima i dobrog i lošeg. Konkretno, šta je to dobro a šta loše?
- Recimo, dobro je to što smo pametni i lepi. Doduše to je tako gledano pojedinačno. A loša je, mada zvuči apsurdno, činjenica da su u grupi ljudi glupi. Zašto je to tako? Pre svega zbog toga što ako ima devet pametnih i jedan glup, mi ćemo uvek odabrati onog koji nije pametan da bi nas vodio ili pretstavljao ili što god slično. Uglavnom se nekako povodimo za sistemom negativnih vrednosti. Ne znam da li je to posledica pedeset godina pod partizanima ili je to genetski tako od kosovskog boja. Zaista ne znam argumentovano da vam kažem od kada datira niti čime je prouzrokovano, ali znam da je tako. Tatjana Nježić
