Izvor: Politika, 16.Feb.2011, 01:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Antitržišni model
Lako je zamisliti kako se osećaju ostali investitori, koji treba da snose rizik bez pomoći države
Doslednom primenom ekonomije destrukcije, vlast je privredni ambijent u Srbiji učinila nepodnošljivim za investitore. Zapitajte se i sami da li biste ulagali u privredu u kojoj ne postoji prostorni red i gde se ne zna pouzdano šta je čija svojina nego se o tome uvek vode naknadne rasprave (posle kupovine prodaje)? A sporove presuđuju stranački štabovi. Ne zna se, takođe, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da li kupac baš uvek mora da plati robu koju je kupio, ili zbog „viših ciljeva” i teškoća u likvidnosti, isplatu može da odloži za 200 ili 900 dana. Sudovima i izvršnoj vlasti potrebno je nekoliko godina da (eventualno) primoraju dužnika da izvrši svoju obavezu, osim ako, opet iz nekog stranačkog odbora, sud ne dobije nalog da ubrza postupak.
Da li da pominjem mnogobrojne i gotovo nepremostive administrativne prepreke koje se, u poslovanju, postavljaju pred privrednike i investitore? Ili zahteve pojedinih stranačkih tela da poslovni ljudi „vrate narodu” legalno, a po oceni stranaka nelegitimno, zarađeni novac? Jedino jaka podrška neke od uticajnih partija može da zaštiti investitora od kabadahijskog ponašanja administracije. A i to je samo privremeno (i skupo) rešenje.
Ministarstvo ekonomije shvatilo je da jedino subvencijama može da podstakne investitore koji, u ovakvim uslovima, ne mogu da prepoznaju spontani tržišni interes za ulaganje. I da izabrane kompanije stavi pod državno-partijsku zaštitu. Podstaći će ih, dabome, sredstvima poreskih obveznika, koji moraju biti dovoljno naivni da zbog takve „pomoći” aplaudiraju vladi i ministarstvu.
Lako je zamisliti kako će se osećati ostali investitori, koji treba da snose rizik bez pomoći države, kao i da se na tržištu nose sa konkurencijom firmi pod državnom zaštitom. Uslovi slobodne konkurencije time su bitno narušeni. Možda će, zato, mnogi investitori odustati od nameravanih poduhvata?
U ekonomskoj struci je poznato da državne investicije, po pravilu, istiskuju privatne i tako smanjuju ukupan nivo ulaganja i zapošljavanja. Takođe poznato je da država nema dobre kriterijume u investiranju, ne zato što je nerazborita ili neuka nego zato što joj politički, a ne poslovni interesi diktiraju opredeljenja. Da nije tako, planske privrede, u kojima je država komandovala celokupnim ulaganjima, pobedile bi slobodni (tržišni) model. Ali desilo se suprotno. Ako je država loš investitor, zašto bi bila bolja kao arbitar u tome koje investicije zaslužuju subvencije, a koje ne?
Subvencije investitorima, kao i druge državne subvencije, uvek među stručnjacima izazivaju podozrenje i zbog mogućnosti korumpiranja. Ako je država spremna da plati investitoru desetak hiljada evra za svakog zaposlenog, pa još da mu obezbedi „povoljne” uslove kupovine zemljišta na kojem će graditi, pa još da mu omogući dobijanje kredita sa subvencionisanim kamatama, pa još da iz NIP-a izdvoji sredstva za uređenje prostora u okruženju, da li je „u redu” da investitor ne „ispoštuje” na odgovarajući način svoje dobrotvore?
Neko će se setiti da bi investitore mogli subvencionisati i budući zaposleni, kupovinom radnog mesta za tri, pet ili deset hiljada evra, koji bi im bili vraćeni ukoliko ih, na radnom mestu, poslodavac zameni drugim radnicima. Takav „model”, takođe, ima brojne mane, ali bar oslobađa poreske obveznike troškova zapošljavanja, prebacujući ih na one koji se istinski i zapošljavaju.
Sa stanovišta rasta investicija i zapošljavanja, unapređenje poslovnog ambijenta i podsticanje razvoja tržišta kapitala bilo bi kudikamo logičnije. Ali to bi podrazumevalo jačanje slobodne privredne inicijative oslonjene na čvršći pravni poredak i prostorni red, a slabljenje uloge političkih stranaka u upravljanju privrednim tokovima. Vlast u Srbiji ne pokazuje ni najmanji znak da želi promene u tom smeru.
*Univerzitet „Singidunum”
Danijel Cvjetićanin
objavljeno: 16.02.2011.
