Izvor: Politika, 21.Dec.2011, 23:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Andrićeva tajna za film
Na poziv da mi se jave producenti ili neko sa Televizije povodom ovog mog predloga o snimanju filma o Ivi Andriću, dobio sam pismo mog bivšeg glumca
Kao filmadžija, tražio sam u delima Ive Andrića dragocene priče, preskupe za domaći film. U toku ove proslave, povodom godišnjice dobijanja Nobelove nagrade, po novinama sam našao mnogo podataka za budući scenario.
Budući scenario rodio se kada mi je Čuma u razgovoru dobacio kako se ništa ne zna o Ivi Andriću >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz perioda okupacije. I ja sada to pišem kao sinopsis budućeg scenarija.
Dakle, za vreme okupacije Beograda, Ivo Andrić je živeo u Prizrenskoj ulici. Kao podstanara ga je u svoj skromni stan primio stari prijatelj sa ženom. Za čoveka koji je do juče bio ambasador Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, interesovala se policija kao i, naravno, Gestapo.
Okupacija u Beogradu imala je i svoje svetle trenutke za Nedićevu vlast, i za Nemce. Posle masovnih streljanja u Kragujevcu, Kraljevu, Čačku, Mačvi. U Beogradu je radilo šesnaest pozorišta, opera, bioskopi su imali onaj svoj čuveni filmski žurnal UFA koji je donosio vesti sa ratišta.
U jednom od žurnala UFA, bila je prikazana reportaža o dolasku princa Pavla sa kneginjom Olgom kod Hitlera. U pratnji princa i kneginje bio je i naš ambasador u Berlinu Ivo Andrić. Na snimku se vidi kako Hitler ljubi ruku kneginji, rukuje se sa princem i našim ambasadorom, koji se na snimku vidi samo delimično.
Jedan od prikazanih u žurnalu živeo je u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod prijatelja i njegove žene. Kao što čitate, scenario za film sam se piše. Nekoliko pisaca iz okupiranog Beograda traže od Andrića da potpiše Apel protiv ustanika. Ivo Andrić to odbija, kao i predlog izdavača da mu objave stara i, ako ih ima, nova dela. Možda o tome ima podataka u, tada čuvenoj, specijalnoj policiji. Za film bi bilo dobro da ti podaci postoje.
Život Ive Andrića odvija se skromno, pored prijatelja i njegove supruge, uz kafu od ječma. Oni se, iako u istom stanu, retko viđaju jer Ivo piše. To je vreme dugih dana okupacije, kada na ulicama preti policijski čas i kada se po logorima metodično vrše streljanja. Noću je, kao avet, prolazio kamion sa Jevrejima, Ciganima, Srbima. Kamion koji je, uz snažan motor, imao i gas koji je ubijao zatvorenike u toku vožnje.
Ništa još ne znam za scenario. U stanu su njih troje, muž, žena i pisac koji piše. Za mene ostaje tajna kako je pisac uspevao da pored svih nevolja okupacije piše danju, noću. Da li je o tome razgovarao sa svojim prijateljem, ili bar sa njegovom ženom. Kako je uspeo da piše četiri godine, i da napiše ,,Na Drini ćuprija” i ,,Travničku hroniku”.
Za budući scenario: ja mislim da je Ivi pomogla ljubav koja se u njemu rodila prema prijateljevoj ženi. O tome ne postoji nijedan podatak. Taj podatak u scenariju dobićemo kada umre okupacija i muž koji je pružio utočište Ivi Andriću. Da, ljubav je po meni napisala roman ,,Na Drini ćuprija”. Roman je nagrađen i venčanjem sa ženom prijatelja. Ona je Milica Babić, a prava svadba je bila kada su zajedno u Švedskoj primili Nobelovu nagradu.
Eto, scenario bi imao srećan, holivudski kraj. Ja sam viđao gospođu Milicu Babić kao kostimografa u Narodnom pozorištu. Moj prijatelj Branko Belić kaže da je bila lepa kao Ava Gardner. Lepi par često je večeravao u Klubu književnika.
Malo se zna kako se razvijao bračni život Ive i Milice. Od nje imamo jedan lep podatak. Prilikom druge posete Švedskoj 1963. godine, Ivo Andrić je doneo Milici Babić buket poljskog cveća a gospođa je upozorila svog muža da je u Švedskoj zabranjeno branje cveća pa je prilikom povratka iz sledeće šetnje, poštujući propise, Ivo doneo tri kamenčića.
Evo, ovo nudim kao scenario za film. Moram da nađem još podataka o četiri godine okupacije, o životu Ive Andrića u stanu u Prizrenskoj, ne znam ni broj kuće. Za film bi bilo dobro da je stan na nekom od viših spratova jer bismo mogli da snimimo lepe totale Beograda.
Na poziv da mi se jave producenti ili neko sa Televizije povodom ovog mog predloga o snimanju filma o Ivi Andriću, dobio sam pismo mog bivšeg glumca koji je postao uspešan producent filmova i televizijskih serija. Jedan naš film dobio je velike nagrade na festivalu u Veneciji. Piše – odlična ideja ali ima mnogo grešaka. Da si, Mladomire, provirio u internet dobio bi sledeće: Ivo Andrić je živeo u Prizrenskoj ulici broj devet, kao podstanar kod advokata Milenkovića. Nema tu nikakve Milice ni ljubavi tajne. U stanu sa advokatom Milenkovićem živela je i njegova majka, gospođa Kaja. Ona je Andrića lepo služila. Ono što mi se dopada sa lažnim podacima o Ivi Andriću: ja sam za to da ostanu u budućem filmu jer u nastavku filma saznaćemo da ranije navedeni podaci nisu tačni, što je vrlo dobro za priču, delovaće iznenađujuće, baš autorski, u tvojoj izmišljenoj priči gde žive vlasnik stana, njegova lepa žena, i da se tu razvila tajna ljubav koja je pomogla Andriću da napiše za vreme okupacije ,,Travničku hroniku” i ,,Na Drini ćuprija”. I da je Andrić oženio ženu vlasnika stana kada je on umro. Ta laž je naslutila nešto što će se slično desiti u životu Andrića. Naime, Ivo Andrić je oženio 1958. godine udovicu Nenada Jovanovića, kostimografa Narodnog pozorišta Milicu Babić. I u ovom venčanju ima lepe tajne za film. Da li je moguće da je Ivo Andrić čekao da umre muž Milice Babić i da se oženi u 66. godini. Pa i to je lepo za film, čekanje ljubavi. Imaš i lep kraj filma – Ivo Andrić ide sa ženom Milicom Babić na dodelu Nobelove nagrade. Da li ćeš od nekog producenta dobiti novac za snimanje? Ja u taj projekat ne bih ušao, opasno je to za mene, ali projekat je šansa da dobiješ novac od novog ministra kulture, koji bi ostao poznat po tome što je odobrio sredstva za tvoj scenario.
Ostalo mi je ćutanje.
Puriša Đorđević
objavljeno: 22.12.2011.
