Izvor: Politika, 18.Jul.2014, 16:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

An­đe­li i đa­vo­li ili šta je zgre­šio Lju­bi­ša Ri­stić

Za­bra­nji­va­li su Lju­bi­ši da pi­še i ob­ja­vlju­je svo­je tek­sto­ve za­to da bi oni bez od­go­vor­no­sti mo­gli da vo­de svo­ju pro­pa­gan­du

An­đe­li su uvek bo­si...

Či­zme je od­neo đa­vo.

(M. Cve­ta­je­va)

Sva­ko vre­me no­si svo­je bre­me. Tre­nut­no to je ne­lju­bav. Tre­ba­lo je da na­pi­šem pra­vi si­no­nim: mr­žnja, ali mi pa­da te­ško da tu reč pre­va­lim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pre­ko usta. Uzmi­te sa­mo slo­va od ko­ji je ta reč sa­sta­vlje­na, ne­ka opo­ra, oštra, ne­so­nor­na slo­va: mu­mlji­vo M, re­zant­no R, že­sto­ko Ž, njum­ka­vo NJ: MR­ŽNJA!

Mr­žnja je po­sta­la naj­ve­ći sim­bol ne­po­čin­stva, zla ra­đa­nja, su­đe­nja, ne­vo­lja, gor­či­ne i su­za. Od kad je sve­ta, ona po­sto­ji, ali u ova­kvom ob­li­ku ka­kav je da­nas kod nas, sko­ro da ne­ma pre­se­da­na. Ma­da, kod nas ni­su spa­lji­va­ni ni lju­di, ni knji­ge, mi ni­smo iz­mi­sli­li gi­ljo­ti­nu, ma­čem ski­da­li gla­ve, mi mr­žnju re­ša­va­mo naj­lak­šom ha­u­bi­com: go­lom reč­ju. Kod nas je u no­vi­je de­mo­krat­ski­je vre­me mr­žnja do­bi­la čast da uđe i u na­še za­ko­ne. Mr­ze se po­li­ti­ča­ri, kom­ši­je, ri­va­li, na­vi­ja­či, bo­ga­ti mr­ze si­ro­ma­šne, a plebs mr­zi si­lu i vlast. Mr­zi se zbog tu­đe ve­re, zbog tu­đih sim­bo­la, zbog tu­đe za­sta­ve, zbog tu­đe de­voj­ke, a naj­vi­še zbog tu­đih uspe­ha. Mr­žnja je po­sta­la oruž­je re­pre­si­je vi­so­kog ste­pe­na. Tre­ba da vas uklo­ne, na­ru­če tekst kod ta­blo­i­da, iz va­še iz­ja­ve iz­va­de iz kon­tek­sta šta im je po­treb­no i op­tu­že vas za go­vor mr­žnje, pa pra­vo na sud,kao u in­kvi­zi­ci­ji.

Pre ne­ki dan, 11.j u­la,u „Po­li­ti­ci” je iza­šao tekst jed­nog ča­snog no­vi­na­ra ko­ji go­vo­ri o jed­nom kri­mi­nal­nom pa­sa­žu srp­ske kul­tu­re. Reč je o re­di­te­lju Lju­bi­ši Ri­sti­ću ko­ji je s no­vi­na­rom raz­go­va­rao o svo­joj tra­gič­noj sud­bi­ni, pra­će­noj stal­nom pa­skom pro­go­ni­te­lja. Kao što je po­de­lje­na na­ša na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka, još dra­stič­ni­je po­de­lje­na je kul­tur­na zbo­ro­vi­na: na one pra­ve kre­a­tiv­ne i ča­sne kul­tur­ne rad­ni­ke, umet­ni­ke, i „one dru­ge”: glo­ba­li­ste, ro­ja­li­ste, anar­hi­ste, kva­zi­li­be­ra­le, abo­nen­te stra­ne i do­ma­će si­ne­ku­re i tra­ve­sti­te svih bo­ja.

U na­ve­de­nom tek­stu u no­vi­na­ma su na­ve­de­na tri ime­na ko­ja su na kri­li­ma „de­mo­kra­ti­je” do­ne­la od­lu­ku i ob­ja­vi­la je u štam­pi 2000. go­di­ne – da se re­ži­ser Lju­bi­ša Ri­stić eks­ko­mu­ni­ci­ra iz jav­nog ži­vo­ta Sr­bi­je di­rekt­nim re­či­ma: obez­be­di­ti ta­kvu kul­tur­nu po­li­ti­ku u ko­joj Lju­bi­ša Ri­stić ne­će mo­ći da ra­di. Ko­je su to lič­no­sti i ko im je dao to pra­vo da or­ga­ni­zu­ju i uvo­de lič­nu tor­tu­ru, pri­vat­na su­đe­nja i po­ni­ža­va­nja lju­di. Do­bi­li su po­dr­šku „onih dru­gih” i pro­gla­si­li Lju­bi­šu Ri­sti­ća za naj­ve­ćeg ne­pri­ja­te­lja de­mo­kra­ti­je, is­klju­či­li ga iz jav­nog i kul­tur­nog ži­vo­ta i za­tvo­ri­li mu avan­gard­no po­zo­ri­šte KPGT.

A šta je to Lju­bi­ša Ri­stić zgre­šio? Mra­va ni­je zga­zio, ni­ko­ga ni­je ru­žio, ni od ko­ga ni­šta ni­je oti­mao. Nje­go­va je je­di­na kri­vi­ca što je bio naj­pri­zna­ti­ji ju­go­slo­ven­ski re­ži­ser, što je bio mno­go, mno­go bo­lji od svo­jih pro­go­ni­te­lja. Što je bio po­zo­ri­šna iko­na, što je bio i te­sar i zi­dar i osve­tlji­vač, što je s pri­ja­te­lji­ma od za­pu­šte­ne ru­še­vi­ne od da­sa­ka na­pra­vio avan­gard­ni te­a­tar.

Glav­ni Ri­sti­će­vi pro­go­ni­te­lji i kri­ti­ča­ri (čast iz­u­ze­ci­ma) bi­le su nje­go­ve ko­le­ge, sa­rad­ni­ci i pri­ja­te­lji. Po­ka­za­li su sela­žnim, jer su se pri­dru­ži­li oni­ma ko­ji su ga is­klju­či­li iz po­zo­ri­šnog ži­vo­ta. Čo­vek ko­ji ni­je znao za mr­žnju uz­vra­tio im je ta­ko što je ne­kim svo­jim sce­na­ma dao ime­na tih svo­jih biv­ših dru­go­va. Oni nje­ga mr­žnjom, on njih hle­bom.

Ja sam se dva pu­ta sreo s Lju­bi­šom Ri­sti­ćem. Pr­vi put kad me je an­ga­žo­vao za re­kon­struk­ci­ju Su­bo­tič­kog po­zo­ri­šta. Raz­go­vo­riko­je smo vo­di­li dva da­na, ot­kri­li su mi jed­nu bri­li­jant­nu lič­nost či­ji je ži­vot bio pot­pu­no uto­pljen u po­zo­ri­šte. Fa­sci­nant­no je ka­ko je Lju­bi­ša vo­dio to po­zo­ri­šte, dvo­je­zič­no, na srp­skom i ma­đar­skom, ka­ko je odr­ža­vao ve­li­ko pri­ja­telj­stvo iz­me­đu srp­skih i ma­đar­skih glu­ma­ca, a za ne­go­va­nje i po­što­va­nje na­ci­o­nal­nih ma­nji­na uči­nio je vi­še ne­go svi si­zo­vi kul­tu­re, a i sa­ma dr­ža­va. Nje­go­vi pro­go­ni­te­lji to­ga se ni­ka­da ni­su se­ti­li. U ne­ka­kvo slič­no vre­me, „oni dru­gi” po­sta­li su mi­ni­stri, am­ba­sa­do­ri, sa­vet­ni­ci, di­rek­to­ri i vi­so­ki či­nov­ni­ci, a vo­di­li su sop­stve­nu kul­tur­nu po­li­ti­ku. Mi­ni­stri su odo­bra­va­li bo­ga­ta sred­stva za iz­vo­đe­nje svo­jih pri­vat­nih pro­je­ka­ta, vo­di­li su pod de­vi­znim dnev­ni­ca­ma če­tu sta­ti­sta. Pri­ka­zi­va­li su po­zo­ri­šne pred­sta­ve či­ji su bi­li auto­ri, odo­bra­va­li sred­stva za sop­stve­ne fil­mo­ve, ku­po­va­li u bes­ce­nje la­ži­ra­ne auk­ci­je, re­ži­ra­li kon­cer­te kič estrad­nih umet­ni­ka.

Dru­gi put sam se sreo s Lju­bi­šom Ri­sti­ćem u nje­go­vom te­a­tru i kao ar­hi­tek­ta bio fa­sci­ni­ran ti­me štaje taj čo­vek od ne­pri­jat­ne ru­še­vi­ne na­pra­vio. Da je to uči­nio na Za­pa­du, bi­lo bi to me­sto broj je­dan   oku­plja­nja po­zo­ri­šne imu­zič­ke pu­bli­ke, sle­ti­šte mla­dih lju­di ko­ji kroz ne­pa­tvo­re­nu kul­tu­ru ula­ze u ži­vot.

Raz­ma­tra­ju­ći sve ovo, ne mo­gu da se ne se­tim sud­bi­ne pe­sni­ki­nje Ma­ri­ne Cve­ta­je­ve ko­joj su od­ve­li u lo­gor mu­ža i osta­vi­li je sa dvo­je ma­le bo­le­sne de­ce u sta­nu ko­ji je vi­še li­čio na ži­vo­tinj­ski br­log ne­go na ljud­sko sta­ni­šte. Cve­ta­je­va se nad­ljud­ski bo­ri­la da spa­se de­cu i da ih po­u­či ka­ko da ži­ve u za­tro­va­nom sve­tu. Tra­gič­no zvu­če re­či ma­le de­voj­či­ce, Cve­ta­je­ve ćer­ke Anje, ko­ja kad joj Ma­ri­na go­vo­ri ka­ko bi nji­ho­va ba­ka u svoj ovoj be­di naj­vi­še vo­le­la da joj sa gra­đe­vi­ne pad­ne ka­men na gla­vu, ma­lo, mu­dro i iz­mu­če­no de­te od­go­vo­ri­lo je: ,,Ne, Ma­ri­na, me­ni se to baš ne do­pa­da mno­go, ka­men. Kad bi bar či­ta­va gra­đe­vi­na“. U ovoj mu­dro­sti iz deč­je gla­vi­ce le­ži ključ za raz­u­me­va­nje mr­žnje i mr­zi­te­lja.

Za­bra­nji­va­li su Lju­bi­ši da pi­še i ob­ja­vlju­je svo­je tek­sto­ve za­to da bi oni bez od­go­vor­no­sti mo­gli da vo­de svo­ju pro­pa­gan­du. Ima­ju svo­je no­vi­ne, a utr­pa­va­ju se svim si­la­ma da pi­šu za ozbilj­ne i ne­za­vi­sne no­vi­ne. Ima i no­vi­na­ra ko­ji ih po­dr­ža­va­ju i tak­mi­če se s nji­ma ko će vi­še mr­žnje da iz­ne­se. Je­dan od njih u ozbilj­nim no­vi­na­ma go­di­na­ma pi­še ko­lum­nu gde je sve pod­re­đe­no mr­žnji, gde ni­kad ni­je iz­re­če­na ni­jed­na le­pa i ljud­ska reč. Ko­ri­fe­ji mr­žnje za­pra­vo su oni ko­ji su smi­sli­li zam­ku „go­vor mr­žnje”.

U Mi­ni­star­stvo kul­tu­re ak­tu­el­ne vla­de do­šli su ne­ki no­vi ča­sni lju­di i shva­ti­li dva­de­se­to­go­di­šnju na­ci­o­nal­nu sra­mo­tu, ski­nu­li em­bar­go s Lju­bi­še i po­mo­gli da po­no­vo otvo­ri KPGT, pa će­mo usko­ro po­red tek­sto­va mr­žnje slu­ša­ti Šek­spi­ra i Be­ko­na.

I na kra­ju, pi­ta­nje za bor­ce za ljud­ska pra­va: Ko­ja je adre­sa va­še sa­ve­sti?

Mi­haj­lo Mi­tro­vić

objavljeno: 18.07.2014.

Nastavak na Politika...