Izvor: Blic, 04.Avg.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Amerikanci nisu viša rasa
Amerikanci nisu viša rasa
Katarina Piperopulo, spisateljica iz Grčke, boravi ovih dana u Beogradu kao gost izdavačke kuće 'Plato', koja je upravo objavila njen roman 'U potrazi za Euridikom' u prevodu Aleksandre V. Jovanović. Rođena je u Pireju, dugo je radila kao profesor engleskog jezika u Atini, pisala isprva knjige za decu a potom i za odrasle. Među novinarima u Grčkoj o njoj kruži mišljenje da po svaku cenu izbegava publicitet. U ovom romanu ona mitološke likove >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << smešta u savremene situacije pričajući o suštinskoj nepromenljivosti ljudskih osećanja poput ljubavi, ljubomore, prijateljstva...
'Koristim te mitološke likove da opisujem određene ljudske karaktere, odnosno da progovorim o ličnoj sreći ili nesreći koje postoje u svakoj zemlji i ‘ne poznaju’ granice. Starogrčki mit o Orfeju i Euridici odoleva proticanju vremena. Osećanja ljubavi, uključujući i ljubavni bol, postoje vekovima unazad i postojaće dok je sveta i veka. No, problem je u sada poremećenoj ravnoteži, globalno rečeno, između dobra i zla. Recimo, sve je više izdaje na nivou običnih ljudskih odnosa, sve manje prijateljstva. Znate, romantična sam i odbijam da sasvim prihvatim te činjenice.'
Kako se vi to branite?
- Između ostalog i kroz literaturu, svoju i tuđu. Na primer, jedna od 'odbrana' mi je poslednja rečenica iz romana 'Seobe' Crnjanskog u kojoj se kaže da smrt ne postoji. Ako se misli o toj rečenici, ako se ona ne shvati 'na prvu loptu', onda ona poprima duboko i slojevito značenje.
Pomenuli ste Crnjanskog, koliko poznajete srpsku literarnu scenu?
- Volim Crnjanskog, njegove 'Seobe' i 'Dnevnik o Čarnojeviću'. Takođe mi se dopada Radoslav Petković, odnosno njegova knjiga 'Sudbina i komentari', jer ima izvrstan osećaj za, kako ga ja zovem, tihi humor. Čitala sam Pavića čija su dela u Grčkoj prilično prisutna. Međutim, na žalost, nije mi poznata nijedna vaša savremena spisateljica. Jer, literatura veoma pomaže da se razume način razmišljanja i u najtežim vremenima, kakvo je, na primer, ovo kroz koje Balkan sada prolazi.
A šta je, po vama, uzrok tim tegobama?
-Zasigurno nemam potpun odgovor na to pitanje. S jedne strane možda je to sudbina ovih naroda. Imali smo i mi u Grčkoj iskustva tog tipa kroz istoriju, na primer, saTurcima. Moglo bi se na isti način sada govoriti o Iraku. Užasno me to ljuti, i ne samo mene. Rekla bih da u pozadini toga stoji neuvažavanje i nepoštovanje volje naroda da žive slobodno. Užasni su ti američki uticaji, da ne kažem interesi. Suludo je i apsurdno to što oni, primera radi, zabranjuju pušenje na sve načine i na sve strane, ali dozvoljavaju bombardovanje. Neverovatno!
Šta je to konkretno neverovatno?
- To što oni sebe doživljavaju kao neku višu rasu. Smatraju da imaju pravo da urade sve što požele, da im je sve dozvoljeno osim da ne plate porez u svojoj zemlji. Imam prijateljicu koja već dugo živi u SAD, tokom NATO bombardovanja vaše zemlje bila sam principijelno vrlo ljuta i često sam sa njom razgovarala o tome. Znate šta mi je odgovorila? Rekla mi je: 'Ne brini, Amerikanci će sve izgraditi ponovo'. Nonsens! Oni stvarno imaju utisak da mogu da rade šta hoće a najnoviji primer je sudbina Narodnog muzeja u Iraku za koji oni kažu da jednostavno nisu mogli da ga sačuvaju. Vi ste 'porodili' izvrstan izraz – kolateralna šteta. Dakle, ljudi se mogu ubijati ali pušenje je zabranjeno.
Vratimo se literaturi. Koliko je u Grčkoj popularna književnost koju pišu žene?
- Pre svega, nisam feministkinja, ne podržavam ih i nije mi bliska podela na muško i žensko pismo. U ovom trenutku na grčkoj književnoj sceni su važniji ženski autori. Njihov pogled na svet je, po prirodi, stvari drugačiji. Pretpostavljam da je došao trenutak da one kažu svoju reč. Tatjana Nježić
