Izvor: Politika, 21.Sep.2010, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Amerika i Engleska...
,,Rani sina, pak šalji na školu: tržište se umirit ne može!”
Gotovo svako iz moje generacije još se dobro seća Zorana Radmilovića kao Radovana Trećeg, koji je davnih sedamdesetih prošlog veka za nas osvajao slobodu, tako što se rugao pesmi prema kojoj će Amerika i Engleska da postanu „zemlja proleterska”. Napomena za mlađe generacije, za takvo ruganje u to vreme mogao je i mrak čoveka da pojede. Kasnije, pri nešto toplijoj klimi, Bora Čorba je nastavio rugalicu: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „... a Kanada, zemlja udruženog rada!”.
Pa dobro, zašto nijedna od navedenih nije postala zemlja proleterska? Gde se dedoše proleteri? Zašto u zemlji najslobodnijeg, što bi neki rekli, najogoljenijeg i najvulgarnijeg kapitalizma, kakva je Amerika, praktično i nema štrajkova (ništa značajno), a u zemljama „humanog kapitalizma”, kojima mi težimo (,,Evropa nema alternativu”), štrajkovi su rezervisani za penzionere ili radnike javnog sektora – retko kada da štrajkuju oni u privatnom. Šta je onda sa prognozom o intenziviranju klasne borbe u najrazvijenijim zemljama zapada, koja će da dovede do njihovog preobraženja u socijalističke, odnosno – proleterske?
Da zanemarimo promašaje marksističke teorije koja je dovela do ovake prognoze. Na primer, onaj njen deo prema kome u stvaranju vrednosti učestvuje samo rad, pa radnike (proletere) neminovno eksploatišu vlasnici kapitala. Bitnije je nešto sasvim drugo – ono što ekonomisti nazivaju ljudskim kapitalom. Radi se o tome da su ljudi spremni da ulažu svoje vreme, svoj napor i svoj ili tuđi novac u sopstveno obrazovanje i da na taj način povećavaju sopstvenu produktivnost. Što više godina školovanja, što više stečenih znanja, veća je produktivnost, a to tržište rada odmah prepozna, pa „investitora” nagradi višom nadnicom – premijom u odnosu na onu platu koju bi imao da nije radio na sebi. I ta razlika u platama predstavlja prinos investicije u ljudski kapital. Vremenom su se ljudi slobodno odlučivali da sve više ulažu u sebe kako bi što više zaradili. Prava filozofija kapitalista. Prvo su postali „investitori” da bi posle toga postali „kapitalisti”.
Koliki su prinosi ljudskog kapitala? Najbolje se mogu sagledati na razlici između plate onih sa završenim fakultetom u odnosu na plate zaposlenih sa srednjom školom. U SAD je taj koeficijent dostigao već skoro 1,90. Prognoze krajem sedamdesetih godina (kada je taj koeficijent iznosio svega 1,47) da će rast visokog obrazovanja dovesti do isuviše velike ponude visokoobrazovnog kadra, što će oboriti njegove prinose, nisu se ostvarile. Jednostavno, stalni tehnološki progres (verovatno povezan i sa globalizacijom) doveo je do daleko veće tražnje za visokoobrazovanima, pa su stoga porasle i ravnotežne plate.
Šta je posledica toga? Kako se raspodeljuje stvorena vrednost, odnosno nacionalni dohodak? Prihodi vlasnika ljudskog kapitala u SAD, na primer, veći su od prihoda vlasnika novčanog. Dakle, ljudski kapitalisti postaju značajni u svom društvenom uticaju, čak i više od onih „pravih”, fizičkih ili novčanih. A te stvari više i nisu tako podeljene. Visoki prinosi od investicija u ljudski kapital znače novčane tokove, pri čemu nešto može da se uštedi i investira na berzi ili na neki drugi način. Velika dihotomija između krupnih, masnih, debelih kapitalista i sitnih, spečenih i mršavih proletera jednostavno više ne postoji. Svi su oni pomalo kapitalisti, što u novčanom, što u ljudskom kapitalu. Svi su deo ekonomskog establišmenta. A van njega su oni koji, iz različitih razloga, nisu investirali u sopstveni ljudski kapital. Koji nisu učili u školi, kako se to kod nas servira onima koji treba da uče.
Zbog svega toga klasna borba postaje besmislena. Jedni kapitalisti (ljudski) nemaju razloga da se bore protiv drugih (novčanih), pogotovo što se ta dva kapitala sve više prepliću. Drugo, i jedni i drugi kapitalisti su zauzeti nekim drugim stvarima – gde će da plasiraju sopstveni kapital kako bi maksimalizovali prinose. Treće, zauzeti su i uvećavanjem sopstvenog kapitala budući da i zgrtanje novčanog i neprestano obrazovanje nikada ne prestaju.
I ko stoji naspram ovih novih, integralnih kapitalista? Mali, marginalizovan deo radne snage, bez (iole značajnije) škole, niskih prihoda, u velikoj meri siromašan i bez pomisli za bilo kakav politički angažman. A ono što njima preostaje je da se domognu nešto malo socijalne pomoći, a onima od njih koji gledaju u budućnost, da pokušaju da svojoj deci obezbede obrazovanje koje će omogućiti da sledeća generacija živi bolje njego njeni roditelji. „...’rani sina, pak šalji na školu: tržište se umirit ne može!”.
profesor Pravnog fakulteta BU, predsednik CLDS-a
Boris Begović
objavljeno: 22.09.2010.
