Izvor: Blic, 29.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Amelija - ikona nove romantičnosti
Amelija - ikona nove romantičnosti
Za američko tržište najavljeno je pravljenje filma 'Čudesna sudbina Amelije Pulen'. Na taj način će biti zaokružen uspeh francuskog uzora, filma Žan Pjer Ženoa kojem je prošle godine zamalo izmakao 'Oskar'. Veliki uspeh taj film duguje i Odri Tatu (rođena 1978. godine), mladoj glumici, koja je, istina, već nagrađivana 'Cezarom' za najveću nadu francuskog filma 2000. godine ('Venus bjuti institjut'), ali je nakon filma o Ameliji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Pulen postala ikona nove romantičnosti, bajkovitosti i elegancije. Osim toga, brojni fanovi filma i lika Amelije Pulen tražili su od pape da proglasi Svetu Ameliju.
Ekskluzivni razgovor za 'Blic' sa Odri Tatu je vođen u Parizu.
- Za mnoge gledaoce zauvek ću ostati Amelija. Reditelji, međutim, glumce tretiraju kao nekoga ko se bavi svojom profesijom i ja vrlo lako mogu da budem i nešto drugo, bez obzira na to što bi producente moglo i dalje da usrećuje eksploatisanje takvog lika. Veći problem za mene bi bio ako bi mi i za dve godine postavili isto pitanje. To bi mi stvarno bilo previše, jer bi značilo da nisam uspela da se oslobodim uspeha jednog filma. Koliko je bilo teško psihološki izdržati uspeh koji je postigao film o Ameliji Pulen?
- Nije bilo jednostavno, ali ja sam bila glumica i pre toga. Već sam navikla na uspehe i neuspehe, mada se ne stidim nijednog filma u kojem sam igrala, jer je to u tom trenutku bio moj izbor... Nije bilo lako sa Amelijom. Njen lik se nalazio na bilbordima svuda po gradu i imala je vrlo intenzivan vanfilmski život. U javnosti su čak objavljivana pisma u kojima je od Pape traženo da Amelija bude kanonizovana kao svetica. U debitantskom filmu Leticije Kolombani 'Voli me, ne voli me' igrate shizoidnu junakinju koja je spremna i na zločin ne bi li njena ljubav bila ostvarena. Zar to nije na izvestan način 'ubijanje' Amelije?
- Pa, ni ne želim da je 'ubijem'. U Francuskoj Ameliju mnogi gledaoci vole zbog njene dobrote i naivnosti i ne bih želela da to tako lako uništim. Volela bih da budem glumica i da se bavim i nekakvim drugačijim karakterima. U tom smislu je film 'Voli me, ne voli me' priča o opsesivnoj ljubavi i nizu nesporazuma koji se ne završavaju bajkovito kao u 'Ameliji'.
Da li postoji presija filmske industrije da se pojavljujete u tipu uloga sličnom Ameliji Pulen?
- Ne postoji. Amelija je, pre svega, deo univerzuma reditelja Žan Pjer Ženoa, ona je njegovo otkriće. Tačno je da je Amelija i meni promenila život i ja sam joj zahvalna na tome, ali se trudim da koliko toliko zadržim dosadašnje navike. Da li uopšte uspevate da sačuvate svoju privatnost?
- To je vrlo zanimljivo pitanje. Krećem se na onim mestima na kojima sam se i ranije kretala, ali primećujem da me sada ljudi znatno drugačije posmatraju. U metrou, u prodavnici, svi me gledaju nekako čudno. Retko mi se obraćaju, ali kao da očekuju da im pomognem, da unesem neko čudo u njihove živote. Da li postoji plan o nastavku filma 'Čudesna sudbina Amelije Pulen'?
- Koliko je meni poznato još uvek ne postoji takav plan. Moguće je da se to dogodi, ali ja mislim da je još rano da pravim sikvel. Šta bi sada moglo da se dogodi sa Amelijom? Da dobije decu, da se razvede, itd. Ona je ekstremni centar filma i trebalo bi joj dati vremena da sazri i da se suoči sa drugačijim životnim iskušenjima. Da li sebe smatrate nastavljačem tradicije rafiniranih glumica koja je ustoličena pojavom Odri Hepbern?
- To pitanje mi često postavljaju, pogotovo što imamo isto ime, pa me proglašavaju 'Odri Hepbern našeg doba'. S druge strane, kritičari mi zameraju da igram očima, da pretrano pravim grimase i da na taj način zloupotrebljavam uspeh filma 'Amelija'. Misle da moja gluma nije spontana. Ali, kada glumim moja igra zaista nije kalkulantska, ne mislim o tome da eksploatišem one delove koji se od mene očekuju. Često ističite da ste instinktivna glumica...
- Zaista je tako. Slušam unutrašnji glas kada bi trebalo da donesem odluku o tome u kojem ću filmu igrati, a kada odaberem ulogu prepuštam se rediteljima i oni imaju veliki uticaj na mene. Zadovoljstvo je raditi sa talentovanim ljudima. To je avantura, otkriće, akcija. Za neke reditelje scenario uopšte nije važan i tada uživam u improvizaciji, a za Ženoa je, na primer, knjiga snimanja bila nedodirljiva. U filmu Stivena Frirsa 'Prljav lepe stvari' igrate Turkinju koja se prostituiše ne bi li prikupila novac za odlazak u Ameriku. I kada igrate likove sa dna vi im dajete dozu plemenite naivnosti. Kako ste se snašli glumeći na stranom jeziku?
- Kod Stivena Frirsa je, pored uobičajenih napora sa kreiranjem uloge, postojao i jedan veliki problem. Morala sam da pričam engleski sa turskim naglaskom. To je bilo vrlo naporno iako onaj ko gleda krajnji rezultat ne može ni da zamisli kroz kakve sam muke prolazila, jer nije lako u svakoj reči tuđeg jezika pogoditi naglasak jezika koji uopšte ne znam. Koja glumica vas je inspirisala?
- Pa, ne postoji nijedna glumica ... Ali, dopada mi se rad onih glumica koje su diskretne. Takve su, na primer, Meril Strip, Suzan Sarandon, Izabel Iper, Sandrin Boner... Saša Radojević
