Izvor: Blic, 09.Apr.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Amanet Duška Radovića
Amanet Duška Radovića
Ljubivoje Ršumović, izetan i plodan stvaralac, dobitnik brojnih priznanja, nedavno i 'Zlatnog beočuga', poduhvatio se rada na 'Azbukvaru' koji objavljuje 'Narodna knjiga'. Naime, po svojevrsnom amanetu Duška Radovića, njegovog dugogodišnjeg prijatelja i urednika, sa kojim je bio gotovo do poslednjeg časa, Ršumović je sastavio ovaj neobični bukvar. Rukupis se nalazi u Ministarstvu prosvete, a kad prođe odgovarajuću proceduru svaka škola, odnosno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svaki učitelj koji bude želeo ovaj 'Azbukvar' moći će da ga koristi.
Kako je zapravo došlo do toga da se pozabavite ovim bukvarom?
- Pokušavam da provalim, otključam Duškove namere i planove oko bukvara. Znam da je on skupljao te knjige,skupio je preko 300 bukvara iz celog sveta, naravno i naših. Dakle, želeo je da akumulira spoznanja pismenosti iz celog sveta i pretpostavljam da je hteo da napravi nešto što bi bilo ne samo u skladu sa njegovom pedagoškom mišlju nego što bi bilo delotvorno i na strani dece. Radeći sa njim i u 'Poletarcu' i na televiziji - pa i dan-danas mi je na neki način urednik - mislim da sam ga veoma dobro upoznao i verujem da sam na tragu onoga što je on želeo. Nazvao sam knjigu 'Azbukvar' želeći da naglasim kako je azbuka osnov pre svega pismenosti. Da su slova slike_arhiva naših glasova i misli, naše svesti, da su slova seme iz koga niču reči, pesme, priče, komunikacija... Želeo sam da afirmišem Vukovu azbuku. Setio sam se kako sam ja u svom detinjstvu, tamo na Zlatiboru, učio azbuk uz jednu ređalicu: Avram, Bogdan, Vodu gaze, Duboku, Đaci... Dakle, u tom stilu sam napravio nekoliko ređalica: postoji đačka azbuka, ljubavna azbuka, ekološka azbuka, pa sam šaleći se napravio policijsku (saobraćajnu) azbuku i tako redom. Želeo sam da tim tekstom, manje ili više smešnim i zanimljivim, animiram decu da i oni prave svoju azbuku, svoje ređalice. Konsultovao sam Duškovu porodicu i dobio zeleno svetlo da taj bukvar posvetim Dušku. Vi ste dobitnik brojnih priznanja a najsvežije među njima je i 'Zlatni beočug'. Kako vi uopšte gledate na priznanja?
- Uvek se setim kako bi se ponašala i šta bi bilo sa najmarljivijim i najradnijim bićem na planeti kad bi ono dobilo recimo 'Zlatni beočug'. To biće je, naravno, pčela i ako bismo joj okačili to priznanje oko vrata ona bi pala u travu i bio bi to kraj njene marljivosti. Naime, svaka nagrada je onome ko je nagrađen prijatna u prvom trenutku ali je isto tako velika obaveza i veliki teret bez obzira šta ta nagrada (do)nosi. Dobio sam svojevremeno, recimo, Vukovu nagradu i to da sam nagrađen imenom Vuka Karadžića je za mene strahovit teret. Zatim, UNESCO je nagradio moju knjigu 'Bukvar dečijih prava' kao naslov koji propagira mir i toleranciju i to je za mene, takođe, ogroman teret. Jer, u svemu onome što radim moram da se trudim da ne izneverim to poverenje koje mi je nagradom ukazano. Između ostalog, poznati ste po svom, da ga tako nazovemo, savremenom načinu, predstavljanja klasičnih dečijih bajki?
- Savremena deca ponekad čak i ne razumeju taj ‘stari’ jezik. Otvarati pitanje savremene dece je zapravo vrlo široko postavljanje teme. Ali ono što je sigurno to je da svako dete ima u sebi instikt radoznalosti i tu potrebu treba zadovoljiti. Imaju, takođe, imperativ igre. Moramo im omogućiti da se igraju igara koje sami znaju ili izmisle kao i onih koje im nudimo. Jer, igra je, to je priroda udesila, simulacija stvarnog života i kroz igru oni se pripremaju za realnost.
Tatjana Nježić
