Izvor: Blic, 21.Okt.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Alisa u zemlji Srbiji
Alisa u zemlji Srbiji
Mileta Prodanović, slikar i pisac upravo je objavio svoj najnoviji roman 'Eliša u zemlji svetih šarana' ('Stubovi kulture') sa zanimljivim podnaslovom ‘postkolonijalistička opereta’.
Naime, u egzotične istočno-evropske zemlje izmišljenih imena stiže humanitarna američka glumačka trupa i glavna junakinja, glumica Ešli, u sudaru različitih kultura zapravo postaje svojevrsna Alisa u zemlji čuda. Ređaju se događaji koji knjizi daju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dimenziju trilera a o tome koliko je pišući knjigu imao u vidu konkretan, odnosno ovdašnji prostor Prodanović kaže:
'Sam naziv te imaginarne zemlje sugerira da mi je bio potreban prostor u kome će postojati parametri civilizacije a istovremeno i anomalije. Ne mogu reći da nisam imao želju da poistovetim tu imaginarnu zemlju sa zemljom gde mi živimo, ali više je to stereotip tranzicionog prostora. Centralni motiv knjige je, sa jedne strane ta neverovatna potreba za prosvetiteljstvom a sa druge nepoznavanje elementarnih parametara tih tranzicionih zemlja. Odnosno, načalna zaljubljenost u egzotične kulture a istovremeno veliko nerazumevanje.' Navodite zanimljivu odrednicu 'nesrećni robovi sujeverja'; da li je to više karakteristika tih egzotičnih sredina koje su obeležene tiranijama ili razvijenih sredina kojima neosporno dominiraju mediji?
- Ta konstrukcija se uvek primenjuje na takozvanog drugog. U krajnjoj liniji svejedno je da li čovek živi u svetu iluzija koje proizvode visokotehnologizirani mediji ili živi kar rob tradicionalnih vrednosti što ga sprečava da se uklopi u civilizaciju XXI veka. No, prisutna je i ta želja da se estetičke vrednosti zapada prenesu u egzotične zemlje. Mislim da je duh trenutka ta sučeljenost egzotičnih sredina ogrezlih u tiraniji i razvijenih sredina koji žive po diktatu medija. Vidite, uveren sam da je moguće postići harmoniju u bilo kakvim životnim okolnostima ukoliko je čovek dovoljno mudar. Gledano istorijski i na tom danas razvijenom zapadu je nekada 'tekla krv do kolena'.
Na šta konkretno mislite?
- Danas taj razvijeni svet, recimo, pravi velike, impozantne, hvale vredne muzeje ali u njihovim temeljima i te kako ima ljudskih kostiju. U ovom mom romanu stvari su donekle iskarikirane. Kako rekoh, nisam imao na umu samo ovaj prostor ali čitalac će i te kako prepoznati i sve ove afere, te gotovo nadrealne sintagme ‘tata mi je kupio i ostavio’, pa posle nije tata nego drugar i slično. Mi se na to snebivamo ali ljudi koji poznaju situacije u Poljskij ili Mađarskoj kažu da im je sve ovo kao ponovno gledanje istog filma. Uzmimo da je ovaj društveni trenutak predmet vašeg stvaralaštva; kako biste razrešili stvari?
- Knjigom 'Ovo bi mogao biti vaš srećan dan', koja se bavi NATO bombardovanjem ovog prostora, se kaže da je groteska jedini mogući odgovor. Inače, blisko mi je pameti da umetnost nikada ne može dati odgovore, njena misija je, evemntualno, u tome da jasnije postavi pitanje. Mislio sam svojevremeno kako sam knjigom 'Vrt u Veneciji' zaokružio svoje bavljenje ovom sredinom, ali izgleda da kraja ipak nema. Mislite li da je došlo vreme da se podvuče crta?
-Svakako, možda je ovaj jubilej 200 godina moderne srpske državnosti pravi trenutak i povod za to da se problematizuje pitanje srpske elite, da se vidi ko je tu zaista ko. Imamo čitav niz velikih stvaralaca koji su na potpunim marginama. Ne mogu da pristanem na to da se nacionalnom veličinom smatra neko ko je bio najbolji u pljuvanju u dalj ili ko je tvrdio da su Srbi nebeski narod. Treba se na pravi način setiti svih koji su toliko doprineli situiranju ove kulture u širi evropski kontekst. Paradigmatičan lik u tom smislu je Dositej Obradović jer njegov se značaj za ovu državu periodično gura na margine. Zanimljiva mi je činjenica da je između dva rata Dositejev spomenik pomeren sa originalnog mesta, iz Knez Mihajlove, u Studentski park što se tada moglo smatrati kao degradacija. Danas javnost lamentrira nad mogućim pomeranjem Nušića. Uzgred, taj spomenik je divlja gradnja. To naravno ne umanjuje njegov ogroman značaj jer zbilja smatram da su Nušić i Domanović u izvesnom smislu centralne figure naše književnosti. I to u smislu preciznog a duhovitog i grotesknog sagledavanja stvari. Kada je u javnosti izbila afera oko Janjuševića i Kolesara spontano sam se mašio Domanovićeve 'Stradije' i iznova uverio u njenu aktuelnost. Danas smo u nekim previranjima, ali se mora reći da stvari ipak idu na bolje i čak i ako dođe do promene vlasti opet su to, na ovaj ili onaj način, snage koje su izvršile prevrat pre tri godine. Tatjana Nježić
.jpg)
