Izvor: B92, 01.Jul.2013, 13:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aleksa Đilas: Samo jaka Srbija u Evropi
U vremenu neprincipijelne i na pretnjama zasnovane politike SAD, a i drugih zapadnih sila, globalizacije i moćnog kapitala, država mora da ima više inicijative, veću moć i uticaj. Za bolju Evropu i za više mesto u njoj, moguće je izboriti se jačanjem same Srbije.
Sociolog Aleksa Đilas, čija je knjiga "Ruševine i zidovi“, objavljena pre desetak dana, u izdanju "Albatrosa plus“, ovim zapažanjem pobada svoj putokaz u vremenu u kom mnoge stvari stoje naglavačke. Kritikujući >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Evropu, čiji su političari "ljudi trenutka“, on je se ne odriče. Ne odriče se ni jugoslovenstva. Veruje u moć nenasilja i, dugoročno, nemoć sile.
U knjizi je objavljeno vaše predavanje na Univerzitetu u Bazelu "De Golova vizija Evrope i problemi savremenog Balkana“, u kom podsećate da je on smatrao Rusiju i Balkan za delove Evrope. U čemu je interes EU da Srbija bude njen deo?
- Prostor između Beča i Carigrada nije od većeg značaja za sadašnje lidere Evrope i Zapada. Strateški im nije bitan, jer nema jakih vojski, a malo je verovatno da bi se velike sile sukobile oko njega. Nema fosilnih goriva, ekonomski je relativno slab, a nije ni veliko tržište. Za razliku od ovih evropskih političara, De Gol je umeo da razlikuje trajno od prolaznog i bio je svestan ogromnog značaja religije, istorije i kulture u politici. A na ovim prostorima rađale su se velike civilizacije, a i sukobljavale se. Protivrečnosti hrišćanskog sveta i islama nisu mnogo manje nego u vreme kada su arapsko ili tursko carstvo bili na vrhuncu, iako tih carstava odavno nema. Iako ne može da se predvidi put savremene Turske, sigurno je da će uticaj ove privredno i vojno snažne zemlje na muslimane jugoistočne Evrope biti veliki. Potrebno je podsećati Evropljane da je i u Prvom i u Drugom svetskom ratu ovo područje bilo integralni deo evropskog ratišta. Svakom Evropljaninu trebalo bi da bude jasno da će rušenje Gračanice i Dečana na Kosmetu - strahujem da do tih uništenja lako može doći - trajno oštetiti evropsku kulturu. Ako se Srbiji pristupa na ovaj degolovski način, njen značaj za Evropu je veliki. Današnji evropski političari su uski pragmatičari. No, istorija će ih sigurno osloboditi iluzija da se može živeti bez dugoročnih planova, bez vizije. Što pre, biće manje bolno i za njih i za nas.
Kako se došlo do toga da se umetnost sve više shvata "kao sofisticirani oblik zabave“?
- To je globalna pojava. Nažalost, ni nas nije mimoišla. Visoka kultura pruža veliko uživanje, ali zahteva napor. Nove generacije se vaspitavaju tako da svu energiju treba koristiti za uspeh sužen na materijalna dobra. Nedavno dobih imejl od poznanice iz Njujorka, Amerikanke, koja je advokat i sa ponosom piše kako radi 80 sati nedeljno. Mene to užasava! U vreme tzv. socijaldemokratskog konsenzusa, sindikati su se uspešno borili za kontrolisanje i čak smanjenje radnog vremena. Pojavila se i sociologija slobodnog vremena - kako ljudi koriste i treba da koriste vreme kad ne rade. Danas je ta sociološka disciplina nestala - zapadna društva su opsednuta borbom za materijalna dobra, iako su bogatija.
Ako je prihvate na evropski brod, hoće li Srbija imati pristup izvan potpalublja?
- Pre svega, na „prihvatanje na evropski brod“ dugo ćemo čekati. Ali i da to bude sutra, doista bismo bili jedna od članica EU sa najmanje uticaja. I uzrok nije to što Evropa ne shvata značaj jugoistoka. Kod Evropljana je primetan zamor od proširivanja, značajni delovi EU su u krizi, najbogatije evropske zemlje su sve manje velikodušne i traže veća prava u odlučivanju u skladu sa ekonomskom moći - posebno Nemačka. Najzad, nema velikog cilja ili ideje koja bi sve Evropljane nadahnjivala na velika pregnuća. Međutim, sudbina Srbije ipak je u rukama Srba, i njenih građana. Za bolju Evropu i za više mesto u njoj, moguće je izboriti se jačanjem same Srbije.
Na kojim poljima je treba osnažiti?
- Istakao bih značaj jačanja države. Više inicijative, veća moć i uticaj. U vremenu neprincipijelne i na pretnjama zasnovane politike SAD, a i drugih zapadnih sila, globalizacije i moćnog kapitala, upravo država mora da štiti suverenost parlamenta, nezavisnost sudstva, slobodne medije, prava i slobode građanina. A tu je i potreba za jačanjem vojske. Kažu da nema političkih i ekonomskih uslova za ponovno uvođenje opšte vojne obaveze. Ali plašim se kada pomislim kako većina mladih ljudi ne zna da stavi gas-masku na lice, previje povređenu ruku, rasklopi i sklopi pušku, razapne šator. Lisabonski ugovor iz 2007, najvažniji pravni dokument EU, traži od članica da ojačaju vojske. Srbija je sigurno ugroženija od ovih zemalja i ima mnogo manju vojsku. A ono najvažnije za naš budući položaj u EU je - snažna, moderna privreda. Bez industrije nema privrednog oporavka, a reindustrijalizacije nema bez velike pomoći države.
Rešavanje kosovskog čvora obiluje momentima okarakterisanim kao „istorijski“. Ide li se ka rešenju koje neće biti ponižavajuće za Srbiju?
- Siguran sam - ne. Decenijama sam se zalagao za podelu Kosova: trećina nama, dve trećine Albancima. Naši političari nisu popuštali dok su bili jaki, a onda je Zapad, posebno Amerika, preuzela sve u svoje ruke i podržava albanske maksimalističke zahteve. Poniženje? Budući da se bavim sociologijom i istorijom, ne znam šta se dešava iza scene, koliko su jake karte koje naši političari imaju u rukama. Zato neću da ih kritikujem. No, sigurno je da se slavom neće ovenčati. A Albanci će biti uvereni da su izvojevali veliku istorijsku pobedu, biće ispunjeni arogantnim trijumfalizmom zbog nečega što im je u stvari Amerika poklonila. Njihove ambicije će rasti. Zbogom Makedonijo!
SAD, po vama, imaju „upropašćujući“ uticaj na EU, dok je NATO za Evropljane loše društvo?
- Stapanje EU i NATO u evroatlantsku privrednu i vojnu celinu je protivprirodno kao, recimo, brak Aung San Su Ki, burmanske dobitnice Nobelove nagrade za mir, i američkog generala Veslija Klarka, ratnog zločinca koji je bombardovao i Srbiju. Zapadni deo Evrope iz koga se rodila EU posle Drugog svetskog odrekao se osvajačkih ambicija. NATO je vojna organizacija stvorena u vreme Hladnog rata sa vrlo ograničenim ciljem - zaustaviti mogući sovjetski vojni prodor. Pošto Rusi nisu napali, NATO nikada nije ratovao. I umesto da bude ukinut (što je, kao i mnogi drugi, planirao De Gol), sada se pretvorio u imperijalistički savez zemalja koje se razlikuju jedino po stepenu integrisanosti pod američku komandu. EU se militarizuje u neoimperijalističkom duhu. Time se ne samo odriče samostalne spoljne politike, već i poništava principe na kojima je zasnovana. Ukida samu sebe.
Deo vaše knjige je o disidentima u istočnoj Evropi i lekcijama koje je Zapad propustio da nauči od njih...
- Zapad je od njih mogao da nauči da diktature mogu da se promene u demokratije strpljivom borbom i mirnim sredstvima, vlastitim primerom, a ne bombama - običnim ili „pametnim“. Mnogo faktora je doprinelo padu jednopartijskih režima u istočnoj Evropi. Disidenti su samo jedan od njih. Ali ako se uzme kako su bili malobrojni, doista zadivljuje njihov uticaj - policijski arhivi prepuni su izveštaja o njima, a državni arhivi o tajnim debatama vodećih političara kako da se onemoguće. Poruka za Zapad - moć nenasilja i, dugoročno, nemoć sile.
Može li vojno neutralna Srbija postati deo EU?
- Niko od nas formalno ne traži da radi EU uđemo u NATO. Verovatno je da se iza scene vrše takvi pritisci, ali ne verujem da su veliki. Ne samo što bi bilo sramno ući u savez koji nas je napao, već je verovatno da bi nam u njemu bile namenjene najnečasnije misije. Zar neko misli da će Srbi sedeti u kompjuterskim centrima? Bićemo „psi rata“ zaduženi za čišćenje terena od „nepouzdanog“ i „nepoželjnog“ civilnog stanovništva.
U raspadu SFRJ ulogu je imao i strani faktor. Mogu li bez podsticaja spolja bivše republike da se izmire?
- Raspad Jugoslavije je tragedija čije se najgore posledice još nisu pokazale. Slutim tragičnu sudbinu za sve te naše male države, narode. Veće i jače države, njihov privredni i vojni uticaj, stvaranje interesnih sfera utiču na naše korumpirane i slabe elite, slaba privreda, male vojske - sve to vodi ka gubitku suvereniteta, identiteta, teritorija... Ko zna šta nosi budućnost? Izmirenje je velika reč, možda ga treba ostaviti za kraj? Više volim da govorim o obnavljanju starih i uspostavljanja novih veza. Ti procesi su realnost: od brojnih pevača i glumaca koji su popularni van svoje nacije, do najave o zajedničkom radu hrvatskih i srpskih lekara na transplantacijama, do trgovinskih veza koje se lako uspostavljaju ako ih ne ometaju interesne grupe i zaslepljeni šovinisti, do saradnje policije u borbi protiv kriminala. Najznačajnije su veze Beograda i Zagreba. Kada se one razviju, ojačaju, povući će za sobom čitav prostor. Iako Jugoslavija jeste prošlost, jugoslovenstvo nije.
Da li je samo kriza uzrok jačanju ekstremne desnice u Evropi?
- Ekonomski faktor se precenjuje. Recimo, u vreme velike ekonomske krize koja je prethodila Hitlerovom dolasku na vlast 1933, u Kanadi situacija nije bila ništa bolja nego u Nemačkoj, pa ipak nije bilo desničarskog ekstremizma. Ne postaje neko komandant „Aušvica“ zato što je bio bez posla! Istraživanje javnog mnjenja u martu ove godine u Austriji pokazalo je da preko polovine građana smatra da bi nacisti pobedili na izborima, 61 odsto želi na vlasti „jakog čoveka“, 39 odsto misli da će se ponoviti progoni Jevreja. A današnja Austrija je jedna od zemalja u svetu sa najvišim „kvalitetom života“. Pazite, glavna poruka „Majn kampfa“ je borba protiv Slovena. Slovenske zemlje su Afrika Evrope koju Germani treba da osvoje, a zatim da Ruse, Srbe, Poljake, Ukrajince pretvore u kmetove, robove, a da prethodno istrebe desetine miliona. Uzgred, Sloveniji je u vreme otcepljenja od Jugoslavije Austrija bila uzdanica, uzor, predvodnik. Međutim, inteligentan Slovenac ne može da ne oseti strah dok čita ove podatke. I da se ne seti Jugoslavije kad su Slovenci poštovani i voljeni, od Srba najviše.
Od čega zavisi hoće li nam biti bolje?
- Vlast mora da ima široku i čvrstu podršku naroda, a građani da osećaju kako vlast zavisi od njihove volje. Mi smo pod istim ustavom imali veoma moćnog predsednika Tadića, a sada imamo gotovo samo reprezentativnog Nikolića. Prvi potpredsednik Vlade je po svoj prilici najmoćniji u zemlji. Nije jasno kakvu funkciju vrši ministar spoljnih poslova. I mada borba protiv korupcije nailazi na opštu podršku, pre liči na rezultat trenutne političke volje nego na normalan rad pravosudnih ustanova koje će da funkcionišu i posle Vučića. Najvažnije je da građani razumeju za koga glasaju i šta će on ili ona tačno na vlasti uraditi. Ako je narod zbunjen, doći će do otuđenja građana od političkog procesa. Nezainteresovanost, neznanje i apatija - to znači da će vlade biti bez pravog mandata, a država slaba, i onda neće biti ni reformi ni napretka, ni ugleda i uticaja u Evropskoj uniji.
