Izvor: Politika, 15.Dec.2010, 01:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Agroživinski model privrednog rasta Srbije
Predlažem da se ovaj model prvo primeni na najvećima
„Srbijagas” kupio „Agroživ”! I to za 11,3 miliona evra. Zašto? Zato što je u dotičnom zaposleno 1.000 ljudi. „Najlakše je pustiti nešto u bankrot, ali država u kriznim vremenima mora da se pojavi kao neko ko interveniše na tržištu i da sačuva radna mesta”, rekao je, prema Tanjugu, čelnik „Srbijagasa” i dodao da postoji saglasnost u vladi da je „ovo ekonomski nadmoćniji (Sic!) model”.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Odlično, drago mi je da u srpskoj vladi, toj oazi harmonije, doslednosti, ozbiljnosti i posvećenosti napretku Srbije, postoji saglasnost o nečemu. Izgledalo je, doduše, da postoji saglasnost da niko ne treba da ide u Oslo, budući da je to u skladu sa našim opredeljenjem za evropske integracije. Kako je rekao premijer „to je taktički potez za dostizanje evropskih integracija”. Ali, iznebuha, odlete izaslanik premijera i tako pokvari te naše integracije.
Stoga mora da se radi brzo. Predlažem da se pomenuta saglasnost, oko „Agroživa”, ne Osla, pretvori u viziju i da se usvoji novi model: agroživinski model privrednog rasta i razvoja Srbije. Predlažem da se ovaj model prvo primeni na najvećima. Evo, sam po sebi se nameće ,,Maksi”. Sjajna ideja! Prvo, više se niko ne bi uzbuđivao da li „Maksi” ima dominantan položaj na tržištu (monopolski, što bi se reklo terminologijom našeg KZ). To više ne bi bio nikakav problem, pošto monopol već odavno i to po zakonu imaju brojna državna, pardon, javna preduzeća. I struja, i gas, i svi ostali, svi su oni državni monopolisti od osnivanja i malo kome to smeta, tako da je najbolje da se „Maksi” nacionalizuje i da postane „Nacionalni maksi” sa zaštićenim monopolskim položajem. Drugo, više se ne bi raspravljalo o tome kako da se naplati porez na kapitalnu dobit ukoliko sadašnji vlasnik to proda nekakvoj belgijskoj firmi. Država bi ukalkulisala taj porez u ponuđenu cenu, a ponuda bi bila takva da se ne može odbiti. Treće, „Nacionalni maksi” bio bi u našim rukama, svi ćemo mi, preko naših vrlih posrednika u vlasti, biti vlasnici, a to je valjda daleko važnije nego da ga kupi nekakva strana firma. Ne misle oni dobro nama – treba da očuvamo naše resurse.
Dobro, ovo smo rešili, ko bi bio sledeći? Predlažem Luku ,,Beograd”. Toliko muke i buke zbog tog preduzeća. I ti privatni vlasnici, taj Beko i ti njegovi, oni hoće da se bave nečim što donosi profit, a ne da pretovaruju šoder – sve na 800 metara od gradskog centra oni hoće da grade poslovno-stambeni kompleks, procenjuju da za tim postoji tražnja. Pa još kažu da je to silno zemljište luke ipak uknjiženo kao imovina luke u njenim poslovnim knjigama. Pa onda se ceo Zakon o planiranju i izgradnji (i prateći podzakonski akti) donosi tako da se dohaka luci Beograd, što nije uspelo, pa se zbog toga sada menja praktično ceo zakon. Država treba da kupi Luku ,,Beograd”! Pogledajte šta se sve dobija. Prvo, nema više rasprave ko je vlasnik zemljišta i kog zemljišta – sve će to postati državno. Drugo, kada se to uradi, onda pod hitno doneti novi urbanistički plan kojim će se područje luke pretvoriti u stambeno poslovnu zonu (što su već odavno uredili svi normalni gradovi u Evropi, onoj koja nema alternativu). Pa onda država može sama, sredstvima iz budžeta, äà gradi i poslovne i stambene objekte, a za kupce tih objekata će takođe iz budžeta obezbediti subvencionisane kamate na kredite kako bi mogli da vrate u budžet sve to negde zaključno sa 2043. godinom – fiskalna odgovornost, nego šta!
Ukoliko neko misli da ovo nije realistično, podsetiću vas na to da se „i na najduži put kreće prvim korakom” (kineska poslovica, vrlo su popularne ovih dana) – danas „Agroživ”, sutra cela Srbija! Već su pozitivno reagovali u okružnom sudu u Valjevu budući da se sprema plan reorganizacija ,,Valjevske pivare” u stečaju kojim se predviđa da većinski vlasnik postave država, otelotvorena u poreskoj upravi, kojoj pivara duguje dve milijarde dinara. Prva srpska državna pivara!
Sjajna rešenja! Problem je u tome što nedostaje kadar. U ovoj vladi teško da bilo ko veruje u bilo šta. Oni su ljudi privrženi sebi, a ne ideji, a za sprovođenje ovakve koncepcije potrebni su oni koji veruju i u ideje i u sebe. A takvih više nema: nema ni Koste Mihajlovića, ni Nikole Čobeljića, nema ni Svetozara Vukmanovića (Tempa), čak ni Mirka Marjanovića. Znači, ovo ne može da se sprovede. Kakva šteta! Onda brzo mora da se smisli neka vruća politička parola. Na primer: „Oslo nema alternativu!”
predsednik CLDS-a, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu
Boris Begović
objavljeno: 15.12.2010.
.jpg)
