Izvor: Politika, 01.Apr.2010, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
AMANDMANI NA ZLOČIN
Sam tok skupštinske sednice, tekst usvojene deklaracije i tesna većina kojom je izglasana postigli su upravo suprotan efekat
Nedeljama smo prisustvovali mučnim političkim pogađanjima, trgovini, izvrtanju činjenica, zamenama teza, licitiranju brojem žrtava i težinom počinjenog zločina. Pisani su amandmani, alternativne partijske deklaracije, prekidana je i odlagana sednica koja je zapravo trebalo da pokaže da je Srbija spremna i sposobna da događaje iz prošlosti nazove >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pravim imenom i da svojim odnosom prema najtežem zločinu pokaže da se približila svetu, Evropi i državama sa kojima je ratovala. To je trebalo da bude i važna prekretnica na unutrašnjem planu koja bi pomogla da se suštinski promeni odnos prema našoj istoriji. Sam tok celog procesa i same skupštinske sednice, tekst usvojene deklaracije koja je izbegla reč genocid i na kraju tesna većina kojom je „usaglašeni tekst” izglasan postigli su upravo suprotan efekat.
Ni trenutak ne sumnjam da je predsednik Tadić celu inicijativu pokrenuo s namerom da usvajanjem Deklaracije o Srebrenici i jasno izrečenim stavom na izvestan način zatvori ovu temu i da prihvatanjem odluka Međunarodnog suda u Hagu značajno približi Srbiju evropskim institucijama. Nažalost, njegova procena zrelosti i spremnosti političkih struktura da ga u ovoj nameri podrže pokazala se kao preterano optimistična. Ono što se predsedniku eventualno može zameriti je da, u trenutku kada se suočio sa činjenicom da se Srbija promenila manje nego što je očekivao, nije povukao svoju inicijativu. To bi mu pružilo mogućnost da, između ostalog, kaže da, iako skupština nije spremna na značajne korake, on i njegova Demokratska stranka jesu! Mogao je potom da pozove one političke partije koje dele njihove stavove da se pridruže deklaraciji koja bi bila partijska, kao što je to recimo Deklaracija o pomirenju sa SPS-om.
Nažalost Srbija, ili bar njena politička „elita”, nije se pomerila ni pedalj od svog uverenja da izbegavanje istine i odgovornosti navodno štiti nacionalni interes Srbije, njeno dostojanstvo, njenu neupitnu istinu i njen teritorijalni integritet. Evropi i svetu je rečeno da Srbija, ili bar njeni partijski radnici u skupštini, ne priznaju presude haških sudova i da ne žele da se pridruže evropskim državama u obeležavanju 11. jula kao Dana sećanja na genocid počinjen u Srebrenici. Taj stav je iskazan u trenutku kada se očekuje mišljenje tog istog suda o proglašenju nezavisnosti Kosova. Srpskoj javnosti je po ko zna koji put pokazano da su partijski interesi i borba za ostanak ili osvajanje vlasti važniji od bilo kog šireg nacionalnog i političkog interesa, da ne pominjem humanost i vrednosti na kojima počiva savremena civilizacija.
Posle svega, a trebalo je pre svega, postavlja se pitanje da li naša javnost uopšte zna šta zapravo piše u Deklaraciji evropskog parlamenta kojom se države pozivaju da obeleže 11. juli kao Dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici? Podsetiću samo na neke od bitnih tačaka koje su svesno prikrivali protivnici deklaracije da bi se sačuvala „naša istina”. Pre svega, EU deklaracija jasno imenuje Ratka Mladića i paramilitarne jedinice, od kojih su neke došle i iz Srbije, kao direktno odgovorne za počinjeni genocid. Nigde se, ni u naznakama, ne pominje „odgovornost srpskog naroda” (osim naravno ako mi sami gore navedene zločince ne poistovećujemo sa celim narodom). Deklaracija govori o činjenici da je zločin počinjen u zoni koja je bila pod zaštitom UN i da je to „postao simbol nemoći međunarodne zajednice da spreči zločin i da zaštiti stanovništvo”. I na kraju, poziv da se sećanjem na genocid u Srebrenici „obeležava i odaje počast svim žrtvama ratova u bivšoj Jugoslaviji”! To svim žrtvama nesumnjivo uključuje i srpske žrtve uprkos naporima partijskih patriota koji se uporno trude da dokažu suprotno. U Srebrenici se dogodio genocid ne zato što je tako odlučio neki „antisrpski” sud već zato što je zločin počinjen sa namerom da se masovnim ubistvom muškaraca i prisilnim raseljavanjem žena i dece ograničena teritorija zauvek očisti od „Turaka”. U nekoliko navrata sam se upitao kako naše vrle političare, među kojima ima i univerzitetskih profesora, nije sramota da jeftinom demagogijom koja ne priznaje činjenice zloupotrebljavaju ovaj strašan zločin u sitne dnevnopolitičke svrhe.
Već se čuju glasovi koji kažu da usvojeni tekst predstavlja izvestan napredak i meni se odmah nameću pitanja: Šta dalje? Da li će se i na koji način postojanje deklaracije odraziti na naše živote i našu budućnost? Da li ćemo, recimo, u školske programe uvesti i temu ratnih zločina i genocida u Srebrenici kao što su to učinili u Nemačkoj povodom zbivanja u Drugom svetskom ratu? Činjenica da je odgovornost za holokaust tema kojom se celo nemačko društvo bavi temeljno i dugoročno nije ni na koji način umanjila njegov ugled, značaj njegove kulture, njegovu ekonomsku snagu... Naprotiv. Da li će prestati licitiranje brojem i etničkim poreklom žrtava? Da li će se naš usko shvaćeni „nacionalni interes” redefinisati u interes Srbije kao dela Evrope?
Da li ćemo kao većina evropskih država 11. jul, bez rezerve i sa dužnim poštovanjem, obeležiti kao Dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici bez obzira na to kako ga definiše deklaracija naše skupštine?
Direktor Građanskih inicijativa
Miljenko Dereta
[objavljeno: 01/04/2010]
.jpg)
