Izvor: Politika, 23.Avg.2012, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
66
Putevi postoje i zato da bi se na nekom od lepih mesta stalo i predahnulo, uživalo u prirodi i svežem vazduhu, posmatrali pejzaži ili obrisi velikih gradova
Danas punim šezdeset šest godina. To mi, nadam se, daje pravo da ovo mesto iskoristim za nekoliko ličnih zapažanja.
Sam broj daje priliku za najmanje dve analogije. Svako ko igra preferans zna da dolazak na 66 znači veliki maler. Neću pominjati kolokvijalni izraz kojim se opisuje ovaj broj, ali poznato je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da onaj kome taj broj zapadne najčešće gubi partiju. Ovu temu ćemo, međutim, ostaviti za neku drugu priliku…
Na drugoj strani, na pamet mi pada čuveni Route 66. Prvi, najpoznatiji u mreži autoputeva Sjedinjenih Američkih Država postao je simbol dugačkog, inicijalnog putovanja kojim se sa istoka te ogromne, čudesne zemlje stizalo do kraja zapadnog sveta, do Pacifika. Na neki način, Route 66 postao je sinonim za put; za svaki, pa i za onaj kojim čovek pređe za svoga života.
Imati šezdeset šest godina predstavlja mogućnost da čovek napravi distancu, sagleda put koji je prešao. Prošle godine bio sam u letovalištu u kome sam boravio pre tačno pedeset godina. Kako sam to mesto svojevremeno dobro poznavao, pružila mi se prilika da ga do u detalje uporedim sa današnjim izgledom. Mogu reći samo jedno: osim mola u pristaništu i stare kapetanske kuće koja je, čudom, ostala netaknuta, ništa od onoga sveta u kome sam provodio detinjstvo više ne postoji. Kao da je neko s neba, helikopterom spustio jedan sasvim novi, ružni grad na mesto idiličnog primorskog mestašca koje pamtim. Čak ni ostrvo na kome sam bio više nije ostrvo – spojeno je mostom sa kopnom.
Nekada je Beograd sa Zemunom spajao drum. Kada je počela izgradnja Novog Beograda njegov kolovoz se polako utapao u splet novoprojektovanih ulica i bulevara. Poslednji put kada je taj drum pomenut bili su studentski nemiri 1968. godine. Tada je ispod podvožnjaka, kojim se put provlačio ispod pruge, došlo do krvavog obračuna Brozove policije i mladih idealista. Danas, odmah iza SIV-a (ili kako li se ta zgrada već zove), postoji njegov ostatak, nepotrebni rudiment nekadašnjeg puta koji vodi – nikuda.
Ali to je, izgleda, sudbina svih puteva. Brodvej (holandski Breede weg), jedina krivudava ulica na Menhetnu, u stvari je nekadašnji put koji je od Amsterdama, prvog naselja na toj adi, vodio na sever, ka udaljenom gradiću Harlemu. Danas je sve to jedan grad, Njujork, a put se pretvorio u ulicu načičkanu svim i svačim, najviše pozorištima. Isto je i sa Kraljevskim drumom u Kaliforniji. Ovaj istorijski put, koji povezuje sever sa jugom te države, u mnogim gradovima pretvara se u ulice. Obične, neupadljive sokake, kao što je El Camino Real u Los Anđelesu.
Izgleda da ljudski život ima sličnu sudbinu. Probijajući se kroz nepristupačnu okolinu, krčeći sebi smer, put stidljivo kreće iz mesta ušuškanog u toplo, zaštićeno detinjstvo. Zatim, nošen radoznalošću i snagom mladosti, prolazi raznim novim, čudesnim, nepredvidivim predelima. U svojoj zrelosti širi se na sve strane, prihvata u svoju trasu nove, manje puteljke i sa njima pravi mrežu. Na kraju, umoran, utapa se u gradove, nestaje u njihovom spletu ulica i prestaje da postoji kao put.
Kada sagledam svoj put, čini mi se da se njegova trasa probijala u sasvim nepredvidivom smeru, savladavala velike, neočekivane ali premostive prepreke, vijugala kako prekrasnim tako i mračnim predelima, zalazila u krajeve iz snova ali i u one iz noćnih mora, da bi najzad došla do tačke u kojoj se već pomalo oseća miris Tihog okeana.
Ne mogu reći da sam nezadovoljan. Iako ponekad mislim kako sam svoj put mogao pametnije da isplaniram, znam da sam učinio sve što je bilo u mojoj moći da ga učinim korisnim, ponekad i lepim a najviše upotrebljivim onima koji se tek zapućuju. Probijajući svoj put, nisam imao mnogo vremena da uživam u njemu, stalno sam bio ophrvan potrebom da odem što dalje. Možda sam u tome pogrešio jer putevi postoje i zato da bi se na nekom od lepih mesta stalo i predahnulo, uživalo u prirodi i svežem vazduhu, posmatrali pejzaži ili obrisi velikih gradova. Ja nisam mnogo stajao, pre sam zastajkivao, gonjen nemirom i strahom da se nešto ne propusti. I baš zato sam, izgleda, propuštao mnogo toga.
Ali, kažem, ne žalim. Svako ima svoj put i korača njime sve dok se, kao na kraju Route 66, ne pojavi Santa Monika. To je kraj puta. Nadam se da će moj biti lep kao taj gradić čijim peščanim plažama ovoga trenutka trčkaraju mladi ljudi maštajući o svojim putevima…
Goran Marković
objavljeno: 24.08.2012.
