Izvor: Politika, 27.Sep.2012, 03:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
1968.
Ja sam, nažalost, u to vreme bio isuviše zelen da bih shvatio važnost utopije za koju su se širom sveta borili oni drugi, pametniji mladi ljudi
Pre neki dan, na otvaranju izložbe posvećene Bekimu Fehmiu, prišao mi je Puriša Đorđević i u ruku mi tutnuo jednu fotografiju. Na njoj sam bio ja, sasvim mlad, u društvu neke devojke. Na poleđini slike, Purišinom rukom bilo je ispisano: Prag 1968. Fotografiju je napravio verovatno on kada je te godine posetio grad u kome sam >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << studirao i, kao naš znameniti reditelj poznat po galantnosti, nas, jugoslovenske studente izveo na večeru. Kao i uvek pun života, izgubio se u vrevi pre nego što sam uspeo da ga pitam da li se seća ko je devojka na fotografiji.
Hodajući kući prebirao sam po glavi ko bi ona mogla biti. Nasmejano lice mi je bilo poznato ali nikako nisam mogao da prizovem iz sećanja kome je pripadalo. Problem sam zatim načeo sa druge strane: počeo sam da rekonstruišem 1968.godinu. O njoj su ispričane tolike priče pa je ona, bar iz vizure moje generacije, dobila nerealne, mitske razmere. Nikada, međutim, nisam sebi do kraja objasnio šta se te godine zapravo dogodilo. Postoje samo parčići, ulomci ogledala prosutih po asfaltu Pariza, Praga, Beograda, Vašingtona i još ko zna koliko gradova koji, poprskani sada već osušenom krvlju, reflektuju delove velike, planetarne pobune. Taj sveopšti ustanak zahvatio je sve mlade ljude bez obzira na zemlju u kojoj su živeli, naciju kojoj su pripadali ili jezik kojim su se sporazumevali.
Ja sam, nažalost, u to vreme bio isuviše zelen da bih shvatio važnost utopije za koju su se širom sveta borili oni drugi, pametniji mladi ljudi. Dobro, moguće je da ni oni sami nisu baš sasvim shvatali smisao svoje borbe ali su ga osećali ispod kože i bili spremni da za njega polože život. Što se mene tiče, ja sam svetsku pobunu protiv hipokrizije doživljavao više kao opštu razularenost u kojoj je bilo dozvoljeno – sve. Pod uslovom da si mlad i sposoban da definišeš svoje zahteve ozbiljno, ma kako oni zvučali jeretično, besmisleno ili, ako hoćete, nemoguće.
Najzad sam se setio devojke. Ne i njenog imena, ali sve ostalo u vezisa njommi je proletelo kroz glavu. Bila je studentkinja glume, vesela i plahovita osoba. Isuviše plahovita. Toliko da se samo posle desetak dana iznenadne ljubavi udala za jednog našeg drugara, studenta kamere. U toj odluci bilo je nečeg od stanja svesti mladih iz 1968.godine: trebalo je živeti brzo i bez razmišljanja o posledicama.
U skladu sa opštom atmosferom, u Zagrebu se te godine održavao najdemokratskiji od svih filmskih festivala ikada – GEFF. Pravoučešća su imali svi, od čuvenih svetskih autora, pa do najobičnijih amatera. Svi su se takmičili ravnopravno, bilo je važno da žiri smatra kako je prijavljeni film za takvu vrstu smotre dovoljno provokativan i da odgovara temi festivala. Te, 1968, tema je, dakako, bila – seks. Rajko Grlić i ja smo imali nešto ukradene trake sa fakulteta i mogućnost upotrebe kamere na nekoliko sati pa smo rešili da zajednički, kao koautori, snimimo nešto na temu seksa i pošaljemo to na GEFF. Jedino što nismo znali šta bi to tačno bilo. Setili smo se naše drugarice studentkinje glume, koja je, kao i uvek, bila spremna na bilo kakvu akciju koja je mirisala na avangardnu umetnost. Nažalost, njen partner za scenu seksa, neki Poljak, verovatno uplašen nejasnoćom onoga šta ga je čekalo,u poslednjemtrenutku nam je otkazao. Ona je onda predložila da ljubavnu scenu odigra sama, zamišljajući partnera (pretpostavljam muža).
Snimili smo kadrove njene ekstaze za sve pare (koliko god je bilo trake), izmontirali to i film nazvali „L.V.Kulešov”, po znamenitom ruskom teoretičaru filma, čija smo pravila montaže baš tih dana polagali na ispitu kod izvesnog profesora poznatog pod nadimkom Fajfka (lula). Svoje delo smo poslali u Zagreb, potajno se nadajući da će ga uzeti na GEFF. Ne samo da se to obistinilo, već smo dobili i jednu od pet ravnopravnih nagrada (koliko se sećam, jedna nagrada pripala je EndijuVorholu)?! Oskarovac Dušan Vukotić, predsednik žirija, izašao je na scenu i predao nam skulpturu koja je predstavljala falus u stanju erekcije! Bila je to 1968.
Godine koje su usledile posle poraza velike Utopije polako su postajale sve običnije i, nekako, mračnije. Neko mi je rekao da se devojka iz našeg filma jednog dana, bez ikakve najave i povoda, bacila kroz prozor. Grlić i ja smo svake godine predavali jedan drugome onaj falus na čuvanje, sve dok se Rajko nije iselio u Ameriku pa je ta tradicionalna primopredaja uspomene na naš prvi festival i ludu 1968.postala tehnički neizvodljiva. Od tada taj predmet stoji u mojoj radnoj sobi podsećajući me da postoje vremena koja se nikada neće vratiti.
Goran Marković
objavljeno: 21.09.2012
.jpg)
