Izvor: Glas javnosti, 20.Avg.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaštititi civile u Srebrenici!
Trinaestog juna 1995. godine Radovan Karadžić šalje naredbu Glavnom štabu da dozvoli konvojima UNHCR-a da povremeno prođu koridorima od Metkovića do Trebinja i do Sarajeva rutom koja se označi kao bezbedna. U istom pismu on traži i da se detaljno istraži incident kada je u konvoju koji je išao za Žepu i Goražde pronađena municija. I ovaj dokument još jednom govori o stalnoj brizi predsednika RS da se omogući prolaz humanitarne >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << pomoći za civilno stanovništvo sukobljenih strana.
Važan je i detalj o otkrivanju municije u jednom transportu namenjenom muslimanima, što je nalagalo poseban oprez prilikom prijema konvoja i rušilo odnos poverenja prema međunarodnim organizacijama. To je i bio razlog za učestale incidente, zbog kojih je i predsednik morao lično da interveniše. O tome govori i naređenje od 11. jula gde se navodi da „se zbog opasnosti od primene sile u realizaciji snabdevanja ugroženih područja, ubuduće pooštri disciplina pri kontroli i prolazu konvoja preko RS“. Tu se kaže i da će odobrenje za prolaz ubuduće davati samo Državni komitet za saradnju sa UN. Važno je napomenuti da se u tom periodu već bližio kraj rata, da se RS obrela u teškim prilikama i da je zato Karadžić morao da iznova i na opštiji način uređuje propuštanje konvoja pomoći za protivničku stranu.
Devetog jula iste godine, general Zdravko Tolimir upućuje hitnu poruku generalima Gveru i Krstiću u kojoj se navodi da su jedinice Drinskog korpusa takoreći „nehotično došle u poziciju da mogu zauzeti Srebrenicu“, što govori da to i nije bila prvobitna namera, nego da se samo suzbiju napadi muslimana na srpsku teritoriju. Važno je napomenuti da je Srebrenica oslobođena tek dva dana kasnije. Tolimir dalje navodi da je „predsednik Republike zadovoljan borbenim dejstvima oko grada i saglasan da se nastave dejstva radi zauzimanja grada i razoružanja muslimanskih jedinica i potpune demilitarizacije enklave“. To još jednom potvrđuje da na početku nije bio cilj da se zauzme Srebrenica, već da se razoružaju bande pošto je ovaj grad kao zaštićena zona morao biti demilitarizovan. Inače, i sam Butros Gali je nekoliko puta upozoravao da je Srebrenica „vojno uporište“ i da muslimani nisu ispunili obećanje o uspostavljanju zaštićene zone. Tolimir prenosi i Karadžićevo naređenje da civilima i Unproforu pruže svu moguću zaštitu, kao i da se sa zarobljenicima postupa po Ženevskim konvencijama. Ipak, kako je kasnije u Hagu svedočio Dražen Erdemović, ova naređenja stigla su i do poslednjeg vojnika, ali ih njegov zapovednik jednostavno nije poštovao. To je samo jedan od detalja koji svedoči kako je zapravo nastao „slučaj Srebrenica“.
Već dva dana kasnije, 11. jula, odmah po osvajanju Srebrenice, Karadžić imenuje civilnog komesara za opštinu i nalaže da se svim žiteljima grada pruži lična i imovinska bezbednosti i omogući slobodan izbor mesta življenja, uključujući i slobodu napuštanja grada. Istog dana, predsednik RS nalaže policiji da se poštuje međunarodno humanitarno pravo, kao i da se sa zarobljenim pripadnicima muslimanskih oružanih snaga postupa kao sa ratnim zarobljenicima.
Međutim, 14. jula, Karadžić prvi put izdaje naređenje o proglašenju ratnog stanja u Srebrenici, jer je deo muslimana odbio da se preda i raštrkao se po okolnim šumama. Zbog ovog je nastao haos, kao i zbog velike mržnje srpskih boraca prema muslimanima koji su izvršili brojne zločine nad srpskim civilima i to je bio ključni razlog za ovu odluku, s tim što je ponovo naglašeno da se vojska drži međunarodnih konvencija. U tom trenutku, rukovodstvo RS još nije imalo saznanja o tome šta se dogodilo u Srebrenici, o čemu svedoči i Karadžićevo kasnije naređenje od 1. aprila 1996. godine gde traži opsežnu istragu o zbivanjima oko Srebrenice, jer se do tada verovalo da je bila reč samo o muslimanskoj propagandi.
.jpg)
