Izvor: Megafon.co, 20.Jul.2018, 15:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rekvijem za klošara
Car je bio lokalni alkos, tip koga biste rado zaobišli kad bi se s njim slučajno sreli…. Samac, čudak, mršavac masne duge kose, karakterističnog dres koda koji je podrazumevao kožni rokerski prsluk na golo telo i doktorske bele klompe, jezdio je na svom “apencu” od kafane do kafane. Radijus njegovog delovanja bio je Medoševac-Cigan mala-Crni put. Svaki bircuz, bife i kafanica u toj transferzali bili su njegova druga kuća. Iako je važio za sivu eminenciju, nikada ali, nikada nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Megafon.co << napravio nijedan incident, nikada se nije nepristojno ponašao, dobacivao, vređao personal, goste i gotovo uvek je sedeo sam. Boks Drine bez filtera uštekan kraj same pepeljare, rokao se vinjacima nekako sa stilom i ležerno, mučenje sebe za njega je bila umetnost.. slatku gorčinu životnog absinta degustirao je lagano.
Jednom prilikom, muvajući se u svojim noćnim potucanjima… devedesetih godina prošloga veka u najgore vreme inflacije i opšteg rasula, jedna od “blagodeti” koju su nam pružale “vesele devedesete” bile su i česte, višečasovne restrikcije struje… Elem, dok sam sedeo s društvom uz sveću u jednom lokalnom bircuzu, na Carevoj transferzali (dikeli romantika) na periferiji grada.. na vratima se pojavi silueta tog “solunca vagon-restorana”… Seo je za svoj sto… i glasno pozvao konobara: „Gašo, GAŠO!!!!” – prilazi konobar (koji je naravno i vlasnik objekta u takvim institucijama) – „Donesi mi pivo i vinjak..”
Udaljavajući se od njegovog stola, na pola puta do šanka, veliki Car uputi još jednu zapoved : „I pusti muziku…”. Konobar: „Kakvu be muziku, viš da nema struja, restrikcije…”, Car: „Ne interesuje me, nisam došo na parastos!“
I tako… godine su prolazile… a on je lutao (bar se nama tako činilo) od kafane do kafane. Nije se menjao, nije stario. S obzirom da je po priči onih koji su ga dobro poznavali bio veoma inteligentan (kažu da je u trenucima najtežeg pijanstva savršeno recitovao “Lament nad Beogradom” od Crnjanskog), da je bio mladić za primer, lepuškast, pedantan… ja se pitam kada i gde, u kom životnom trenutku, na kojoj raskrsnici je napravio taj jedini incident, incident sa sopstvenim životom…. Pitam se zbog “lamenta” nekako mi se ne uklapa u celu priču… Žena. Da. Neuzvraćena ljubav i prejake emocije odvukle su ga “to the dark side of the Moon”…
Car je svoj “boemski život” skončao.. katarzično, dramski, kao u nekoj pozorišnoj tragediji. Autobus, kojim se ko zna odakle vraćao u Niš, se zaglavio u gužvi na “kamenom mostu” nedaleko od “Ureda”. Zamolio je vozača da mu otvori vrata da izađe, uz kratku raspravu je izašao iz busa, popeo se na ogradu mosta i skočio… Očevici kažu da je bio trezan, ali niko ne pamti šta je zadnje rek’o. Niko ga više i ne spominje. Niko ga se i ne seća. Ja sam ga se setio, a ni sam ne znam zašto… Valjda mi ga žao. Onaj Vasa iz Balaševićeve pesme, bar je imao vinograde, konje vrane, sat i čilaše… jbg.
Tužno.
MILJAN Ž. VESELINOVIĆ
Rođen u Nišu 1977. Završio srednju Umetničku školu. Privremeno radi kao taksista, 20 godina.
.jpg)
