Izvor: Glas javnosti, 19.Avg.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Protiv kriminala na teritoriji RS
Početkom oktobra 1994. godine Radovan Karadžić upućuje naređenje vrhu policije i Glavnom štabu vojske povodom postavljanja eksploziva na privatnu benzinsku pumpu na Palama. On objašnjava da je objekat bio ustupljen policiji RS, i da se „slični napadi dešavaju širom Republike Srpske, kao da neki ljudi presuđuju koja imovina je stečena bespravno, a koja nije, iako to mogu da rade samo ovlašćeni državni organi“. Ovi incidenti >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << pokazuju kakva nas kriminalna problematika očekuje nakon rata, što bi zemlju moglo da odvede u haos, ističe predsednik RS. Zbog toga, on naređuje da „pomoćnik ministra MUP-a za kriminalitet formira ozbiljnu i operativnu grupu koja će preduzeti sve neophodne radnje za otkrivanje počinilaca“. On traži i da pomoćnik komandanta GŠ odredi operativce za ovu grupu, jer je eksploziv verovatno uzet iz vojnih magacina. Na kraju, Karadžić ističe da „u svim sličnim slučajevima terorizma širom RS treba preduzeti iste mere, otkriti počinioce i predati ih pravosudnim organima“.
Ova naredba po mnogima nedvosmisleno potvrđuje veliku osetljivost najviših organa vlasti, a naročito predsednika RS, na pojavu terorizma. Osuda otkrivenih počinilaca u napadu na benzinsku pumpu trebalo je da ima preventivnu svrhu.
Petog decembra iste godine Karadžić upućuje novo pismo Glavnom štabu u kojem ukazuje na izjavu u kojoj portparol UN u BiH Tant Mintu izriče pretnje RS zbog gaženja međunarodnog humanitarnog prava. On ističe da je verovatno rekao „više nego što je smeo i mi ćemo na ovu pretnju oštro odgovoriti“. Lider RS navodi i da „ova izjava pokazuje ono o čemu se u UN razgovara i planira. Poslednja nada naših neprijatelja je da nas proglase ratnim zločincima, kao i da našim rukovodiocima sude zbog ratnih zločina, makar i u odsustvu“.
Zbog ovoga, Karadžić donosi odluku da se sve naredbe za kretanje humanitarnih konvoja izdaju iz kabineta predsednika, kao i da se odatle odvija sva prepiska sa međunarodnim organizacijama.
„S obzirom na to da se možda radi o završnici rata, uvodim ove mere, kako naše sopstveno delovanje ne bi predstavljalo sabotažu naših vojnih i političkih uspeha“, zaključio je Karadžić.
Važno je naglasiti da se ovo uputstvo pojavljuje u vrlo teškim okolnostima za RS, jer to je bio već četvrti mesec blokade na Drini od strane SRJ. U takvim okolnostima Karadžić shvata da je poslednja nada neprijatelja optuživanje Srba za ratne zločine i zato zaključuje da se sa strancima mora postupati sa krajnjom obazrivošću. Bio je to delikatan posao, jer je s jedne strane valjalo propuštati konvoje, a s druge sprečavati zloupotrebe.
Početkom iduće godine, 19. januara 1995. predsednik RS naređuje vojsci da u „uslovima primirja jedinice vojne policije treba što više angažovati na vojno-policijskim zadacima unutar sastava VRS“. On traži da policija afirmiše njenu preventivnu ulogu u sprečavanju vršenja krivičnih dela od strane pripadnika vojske, njihovom razotkrivanju i sprečavanju narušavanja javnog reda i mira. Karadžić zabranjuje i da se vojnici kreću naoružani kroz naselja, osim ako nisu na dužnosti, da se spreči šenlučenje, kao i da se u svim slučajevima ugrožavanja građana i drugih vojnika počinioci najstrože kazne.
Ovo je još jedna od mera u kojima se naređuje strogo održavanje reda i mira. Činjenica da je predsednik RS u više navrata bio prinuđen da izdaje ovakve naredbe svedoči ne samo o razmerama nekontrolisane upotrebe oružja, već i o njegovoj brizi za bezbednost građana RS.
