Izvor: Politika, 22.Nov.2010, 01:19   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nijedan direktor nije podneo ostavku zbog nasilja

Nedavni incident u Irigu, kada su đaci bacili svoju drugaricu kroz prozor, poslednji je slučaj nasilja u školama koji je uznemirio javnost. Devojčica je povređena prilikom pada s visokog prizemlja, odgovornost učenika i škole se utvrđuje.

Tim povodom sagovornice „Politike” o nasilju u školama su Dragana Koruga, konsultant Unicefa u programu „Škola bez nasilja”, i Verica Kovačević, načelnica Sektora za inspekcijske poslove beogradskog Sekretarijata za obrazovanje.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Koruga: Posle tri i po godine primene programa „Škola bez nasilja” nasilje je i dalje prisutno u istoj količini, ali je primećeno znatno smanjenje fizičkog obračunavanja i maltretiranja, udaranja, tuča u školama. U nižim razredima drastično se smanjilo verbalno nasilje i socijalno isključivanje dece iz grupe. Statistika u srednjoj školi pokazuje da zlostavljanja ima manje, verovatno zato što su deca zrelija. Sve u svemu, oko 60 odsto učenika bar jednom u toku tri meseca trpi fizičko nasilje, a među njima oko trećina učestvuje i u ulozi nasilnika i u ulozi žrtve. I u tom timu moraju biti pedagog i psiholog.

Politika: Da li deca, nastavnici i roditelji umeju da prepoznaju nasilje u školama i može li se ono tretirati kao dečja igra?

Koruga: U prvoj fazi to i jeste dečja igra. Kada je malo grublja, lako se preskoči granica i igra preraste u nasilje. Zamena teze s kojom se ne slažem jeste da se svaka, malo oštrija igra tretira nasiljem ili se svako nasilje tretira igrom.

Kovačević: Prošle godine stiglo nam je 300 prijava koje su se odnosile na zlostavljanje, zanemarivanje ili neki vid ugrožavanja prava deteta.

Politika: Da li su đaci svesni obaveza i pravila ponašanja u školama?

Kovačević: Znaju oni za obaveze i pravila ali i za svoja prava. Broj pritužbi na račun ocenjivanja đaka nije zanemarljiv. A 95 odsto rešeno je u korist učenika. I to je vrsta nasilja nad decom. Svaka škola je u obavezi da formira tim za zaštitu dece. To je Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja utvrđeno, baš kao i prava i obaveze učenika.

Politika: Ako svaka škola mora imati psihologa zašto ga osmoletka u zemunskom naselju Altina nema? U toj školi su svi đaci bojkotovali nastavu zbog jednog hiperaktivnog deteta.

Koruga: To je propust škole.

Kovačević: Škola u Altini nema kompletan tim za suzbijanje nasilja. Broj pedagoga i psihologa određuje se prema broju odeljenja ili učenika, a ona ih nije imala dovoljno. U trenutku njenog osnivanja nije bilo izraženog nasilja pa možda iz tog razloga nije bio formiran tim.

Politika: Da li su školske strategije i timovi uopšte delotvorni?

Kovačević: Manje je nasilja u školama koje su uključene u projekat.

Politika: Nije sporno da je program dobro osmišljen i plaćen (270.000 dinara po školi), ali da li su rezultati ohrabrujući?

Koruga: Trenutno je197 škola uključeno u program bez nasilja. Skup je jer u njemu učestvuju svi: deca, roditelji i zaposleni u školi. Tamo gde se drže pravila i bave sprečavanjem nasilja, ono se smanjuje do 50 odsto, pokazuju rezultati. Ali taj procenat ne važi za oko 23 odsto učenika u školama u kojima ih nastavnici nazivaju pogrdnim imenima. Da li možemo da očekujemo da deca usvajaju vrednosti nenasilja, a mi ih sa svih strana „filujemo” vrednostima nasilja? U udžbenicima – krvi do kolena. Kroz istoriju, književnost stalno se nailazi na maltretiranje, zlostavljanje, žrtvovanje... U programima nema iskazivanja poštovanja prema žrtvi osim iz uloge patriotizma. Posle čitanja pretkosovskog i pokosovskog ciklusa deca dolaze kući plačući. Deca ne mogu da uče napamet rečenice o zabijanju eksera pod nokte, zaziđivanju majke i dojenju kroz zidove. Škola ne razume da su te scene za današnju decu stravične nego im ih nudi kao vrednosti i sadržaj kulture.

Kovačević: Saglasna sam da se danas ne možemo striktno držati nastavnih programa iz 1980. godine, ali škola nije dovoljna, ne može samo ona da deci da pruža zaštitu i vaspitanje. Evo jednog primera: prema nepotvrđenim informacijama, dečak izašao je izašao u šetnju, upustio se u razgovor s vršnjakom koga nije poznavao i na kraju bio seksualno zlostavljan. To ne treba da čudi, ako se od porodice ne očekuje da brine o deci i vaspitava ih.

Politika: O kom je uzrastu reč i zar se time ne bavi policija?

Kovačević: Pretpostavlja se da su srednjoškolskog uzrasta. Nije tačno utvrđeno šta se dogodilo, možda zlostavljanja nije ni bilo. I to nije u nadležnosti prosvetnih inspektora nego policije.

Politika: Statistika koju ste naveli ohrabruje, ako je nasilje u školama smanjeno za pedeset odsto. Sigurno imate predloge šta bi trebalo poboljšati u prosvetnom sistemu u prevenciji nasilja?

Koruga: Školske uprave imaju koordinatore koji se bave isključivo suzbijanjem nasilja. Sistem čini što može. Pitanje nasilja u društvu ipak ne može škola da reši. Nama fale servisi za podršku. Osim centara za socijalni rad nemamo servise za podršku porodici i učenicima sa ozbiljnim problemima u ponašanju. A oni se ne mogu sprečiti samo vaspitnim radom i merama, razgovorom psihologa s roditeljima. Tu moraju da se uključe terapeutski stručnjaci. Školski psiholog nije psihoterapeut. On treba da zna da identifikuje problem ali nasilje prevazilazi kompetencije školskog psihologa on mora dobiti podršku drugih stručnjaka psihijatra, psihoterapeuta, dečjeg psihoterapeuta.

Politika: Kako je vama izgledao „slučaj” Irig? Dok nije objavljeno u novinama nije se ni znalo šta se tamo zbiva. Školski odbor zasedao je iza zatvorenih vrata, pokrajinska inspekcija nije odmah stigla...

Koruga: U periodu adolescencije deca misle da mogu sve i nisu u stanju da sagledaju posledice nekih postupaka. Njihova igra nekad prelazi u potpuno neočekivano nasilje. A kada kasnije pričate s počiniocem on ne zna kako je gurnuo, udario druga, ni kako je vršnjak odleteo čak tamo.

Politika: Da li su prosvetne vlasti morale da odreaguju brže?

Koruga: Taj deo priče mi izgleda neodgovorno, a najneodgovorniji je odnos prema žrtvi. Često očekujemo da država preduzme mere prema počiniocu. Šta da radimo sa žrtvom kojoj se niko nije obratio dva dana niti se izvinio?

Politika: Da li prosvetna inspekcija mora da reaguje hitno?

Kovačević: Ako nam se ujutru javi stižemo istog dana ili sutradan, ali opštine tu imaju važnu ulogu, one su prve na liniji javljanja.

Politika: Predsednik opštine Irig očajava što ne može da reši probleme u tamošnjoj gimnaziji.

Koruga: Još nisam čula da je neki direktor podneo ostavku u ovakvoj situaciji. To je ozbiljan problem, političko pitanje, dogovor koalicije i govori o odnosu snaga na nivou opštine.

Kovačević: Ne možemo da smenjujemo, niti da postavljamo rukovodioce, već smo tu da utvrđujemo nepravilnosti. Školski odbor postavlja direktora a ministar daje saglasnost na tu odluku.

Koruga: Bolje da se bavimo pitanjem kako škola pokušava da izađe na kraj s potrebama s obzirom na to da je inkluzija otvorila vrata za sve, nego da polemišemo o tome dali je inspekcijski ili policijski nadzirana.

Politika: Da li je bilo prijava o nasilju nad decom sa smetnjama u razvoju?

Kovačević: U školama za decu sa smetnjama u razvoju prijava o zlostavljanu nije bilo.

Koruga: Što ne znači da ga nema.

Kovačević: Postupamo i kada su prijave anonimne i kada nisu.

Koruga: Da li imate prijavljivano da sistem vrši nasilje nad decom? To su čuveni slučajevi kada se dete premešta iz škole u školu, smatra se da je to dobra mera, iako se na kraju, u recimo sedmoj školi po redu, ispostavi da đak ima disleksiju, ne poremećaj u ponašanju. To se ne registruje kao nasilje?

Kovačević: Nije bilo takvih prijava. U osnovnoj školi učeniku od petog do osmog razreda se može smanjiti ocena iz vladanja. Na osnovu odluke nastavničkog veća đak može biti premešten u drugu školu, ali samo uz saglasnost roditelja. Iz srednje škole može biti isključen. Srednjoškolcima se može uskratiti pravo da nastave obrazovanje u školi iz koje su izbačeni, ali mogu da upišu neku drugu školu. Nastavnici odlučuju o tome da li će učenika primiti u novu školu, a ne moraju.

Politika: Zatoškole za obrazovanje odraslih uglavnom obrazuju decu?

Kovačević: Malo je takvih u Srbiji. U Beogradu ih ima pet. Obrenovačka škola otvorila je novo odeljenje u kazneno-popravnom domu u Valjevu. Sad je trka inspektora, svi hoće da idu da ga verifikuju. Ali to će morati da urade republički ili prosvetni inspektori školske uprave Valjeva, iako bi beogradski to obavili vrlo rado.

Politika: Da li su snimanje mobilnim telefonom i elektronsko nasilje sve učestaliji problemi? U kojoj je meri korišćenje mobilnih u školama zabranjeno?

Koruga: Ne može se sve rešiti zabranama, nešto se mora iskoreniti vaspitanjem.

Kovačević: Nije dozvoljena upotreba mobilnih na času. Neke škole su zabranile donošenje telefona uopšte. Ali roditelji se bune. Pitaju što ne mogu u svakom trenutku da komuniciraju sa svojom decom, da bi znali šta se događa u školi. Jednostavno ne mogu da razgovaraju s đacima u vreme predavanja, ispitivanja, pismenih zadataka na času uopšte. Kompjuterske igrice su zlo. Animacijom fantastično dočaravaju prizori utrobe koja ispada iz stomaka nekog bića, krvoproliće, uz krike. A deca? Deca, ne da se toga plaše nego u tome uživaju. Što je najgore, oponašaju ono što gledaju, a u to spada i kad tata ošamari mamu, tuče starijeg ili mlađeg brata...

Koruga: Govorite o onome što generiše nasilje. Hajde da vidimo šta ga suzbija. Stručnjaci prvenstveno postavljaju tezu da nasilje ne može da nestane ako se u suzbijanje nasilja ne uključe oni koji u njemu učestvuju. Unicef je razvio niz mehanizama kao što su forum pozorišta ili sandučići poverenja u koje deca ubacuju anonimne poruke o tome šta ih tišti. Tu je i formiranje vršnjačkog tima koji sa učeničkim parlamentom treba da razvija programe prevencije nasilja i promocije nenasilja. U nekim školama deca su razvila mrežu podrške. U jednoj školi u Jagodini učenik novajlija bio je izložen nasilju i sam postao nasilan. Posle dve godina uključio se u vršnjački tim i promenio ponašanje. Sada, za vreme odmora u dvorištu, on je prva linija podrške đacima i sprečava da neprimerno ponašanje preraste u nasilje. Razgovara s njima. Objašnjava kako je nasilnika u sebi uspeo da suzbije.

Politika: Postoje sankcije za neprimerno ponašanje đaka i nastavnika, šta je s roditeljima?

Kovačević: Roditelji su po zakonu odgovorni ako dete ne pohađa nastavu ili neopravdano izostaje sa časova više od 15 dana, za neupisivanje deteta u osnovnu školu... Kazne su za sada samo novčane novčane, od 5.000 do 25.000 dinara. Postoje pravilnici i protokoli ministarstava posvete, rada i socijalne politike, unutrašnjih poslova, pravosuđa i zdravlja o zaštiti učenika od nasilja. Mora postojati veza u sistemu relevantnih faktora. Svako mora da deluje u okviru nadležnosti a te karike moraju biti povezane. Uzalud će biti ako ministarstvo prosvete ili prosvetna inspekcija uradi svoj deo posla, prosledi dalje nadležnima, a oni ništa – ćute. Još je gore ako škola predmet prosledi centru za socijalni rad i oni ne odreaguju ili obrnuto.

Koruga: Privodi se kraju izrada sistema nacionalnih indikatora za praćenje nasilja na nivou države. Dakle, postoji način, čak vrlo jednostavan, ali je pitanje da li postoji dobra volja da se primeni. Deca, roditelji i nastavnici treba da učestvuju u nezavisnom monitoringu. Postoje škole u kojima sve preduzete mere padnu u vodu na slučaju jednog nastavnika koji trideset godina zlostavlja decu ali niko ne sme da ga prijavi. Mora da se pronađe način da ljudi mogu anonimno da prijave da se takve stvari događaju, a da to za njih ne znači da će izgubiti posao, da će ih maltretirati kolege iz kolektiva.

Milenija Simić-Miladinović Marija Brakočević

objavljeno: 22.11.2010

Nastavak na Politika...